Alen Glavović preživeo je rat. Danas živi u Malmeu u Švedskoj, radi kao čistač i ima dvoje dece, sina i ćerku. U intervjuu za B92 naveo je da ne prođe nijedan dan, a da ne pomisli na Srđana. Kaže i da svoju decu vaspitava da budu kao Srđan.
Njegovu ispovest prenosimo u celosti:
Prošlo je dosta vremena. Jeste, ali džaba. To ostaje u sećanju dok si živ. Ostaje u tebi i ne može se promeniti nikako. Kako idu godine, sve je teže i teže. Što sam stariji sve je teže, ali mora se čovek boriti dok je živ.
Srđan je bio dobar. Sportista, svi su ga voleli. Nasmejan. Glumac. Šta bih više rekao… Malo je takvih po lepoti bilo. I po duši, imao je sve, ali, eto, ispalo je tako kako je ispalo. E, ali što je bio lep, među najzgodnijima je bio. Crna flajerica… Šta da vam kažem… Pa sportista, znaš šta znači najbolji u BiH. Rekorder u plivanju i glumac još.
Svakog leta sa porodicom odem u Trebinje da posetim Srđanov grob. I deca će slediti moj put, normalno. Tako bi trebalo da bude, a šta će biti za 20 godina niko ne zna. Je l’ tako? Ko zna šta nosi dan, a šta nosi noć.
“Mi smo svi bili kao jedno u Trebinju”
Pre rata prava trebinjska raja smo bili… Ima i danas trebinjske raje, prave raje, pravih komšija… Ljudi su se poznavali po dobroti, ali i svako je svakoga znao, mali je to grad. Svake godine odem u Trebinje, a imam prijatelje iz Beograda, Bjelovara, Podgorice, Novog Sada… Svi mi dođemo leti u Trebinje i budemo zajedno. Ima prave raje, normalno, ali ne toliko kao ranije.
Gledaj… Mi smo svi bili kao jedno u Trebinju. Nikada pre nije bilo problema… E, sad, to što je rat napravio… To što se ovo desilo… A ti što su ubili Srđana su bili van Trebinja, nisu pravi Trebinjci.
Kako je izgledao kobni dan
Vodili su me u zatvor… Bio sam u kafani, maltretirala su me dvojica i poveli me u zatvor zbog mog imena. Tu se našao Srđan, usprotivio im se. Pita, šta je bilo. Vodim ga, kaže mu jedan. Odveli su me do pijace gde je bila stanica milicije. Onda me je jedan oborio, četvorica su skočila, a Srđan me spasao. Njega su izmlatili ispred stanice milicije, gde je onaj kiosk bio, kao u filmu (Krugovi, prim. aut) – priseća se Glavović.
Dok su Srđana tukli, ostali su stajali i gledali. Nakon toga pao je u komu i preminuo šest dana kasnije, 27. januara. Jedan od vojnika koji su ga pretukli poginuo je tokom rata. Kažu, samo se on pre smrti pokajao zbog svega. Ostali su osuđeni na po 28 meseci zatvora, dok je branilac jednog od njih na suđenju za Srđana Aleksića rekao “tako mu i treba kada je branio baliju”.
– Dve i po godine su dobili… Ma ništa, šta je to. To je u ratu, ko zna jesu li dobili uopšte. Na suđenju je tako bilo, a jesu li uopšte išli u zatvor ja ne znam. Odmah sam otišao u Crnu Goru, pa u Švedsku – kaže Glavović.Deca nisu kriva…
Deset godina nakon smrti Srđana Aleksića njegov otac Rade gradio je fontanu u manastiru Tvrdoš kod Trebinje i u tome su mu pomagala i dvojica dečaka – sinovi poginulog vojnika VRS koji je učestvovao u premlaćivanju njegovog sina. Znao je ko su i ništa im nije rekao.
– Pa dobro, deca nisu kriva, šta će. Ne možeš ti… Takvo ludo vreme bilo, pijani bili. Oni što su mene vodili pijani su obojica bili. To je vojna policija. Srđan se tu suprotstavio. Došlo je još njih i onda… – ne može da završi Glavović.
“Umro je vršeći svoju ljudsku dužnost”
Srđanov otac je dao da se u čitulji napiše “Umro je vršeći svoju ljudsku dužnost”.
– Vi često kažete heroj Srđo, nemojte, jer je Srđo bio obični momak. Srđo je svojim životom ovom gradu ostavio fin pečat. Jednog mladića koji živi blagorodno, koji živi drugarski, pomalo boemski, koji je bio omiljen u svakom društvu i to je najvrednije što je Srđan ostavio Trebinju – izjavio je njegov otac jednom prilikom.
Dodaje da bi mu najdraže bilo da se “pod pojmom Srđan vode razgovori o čoveku”, a kada ga je ekipa RTS-a pitala da snime dokumentarac “Srđo” rekao je “može, ali da ga predstavite kao čoveka, jer on to jeste bio”.
BLIC