Danas ispraćaj Nebojše Glogovca do nebeske pozornice na kojoj će zauvek ostati da blista. Komemoracija u JDP-u, opelo i sahrana na Novom groblju u Aleji zaslužnih.
”Gluma je divna zbog sposobnosti da budeš neko drugi, da razumeš druge ljude i proživiš nešto od njihovog života, a kroz to nešto i sam naučiš. A ako je dovoljno dobro to što radiš, i ljudi mogu nešto da nauče iz svega toga. Gluma ima ogromnu moć kada se radi na pravi način i pruža ogromno zadovoljstvo kada uspete u predstavi ili na filmu da prikažete tu istinu koja se stvara od mrtvog slova na papiru, pa do nekog izmišljenog života. Onda u igri osetite da taj lik postaje živo biće, nešto prokrvljeno, da radi, hoda, funkcioniše… I kada se sve odigra na sceni, dobijete veliki aplauz, koji vam dođe kao uzvraćena emocija, i sve to liči na neku ljubavnu igru. Vrlo je uzbudljivo, osećate se prijatno i uvek se trudite da sve to ponovo doživite“, izjavio je Glogovac u poslednjem intervjuu koji je dao za “Novosti”.
Glumac koji nas je više od dve decenije očaravao svojim magičnim darom, pokazujući nam najveličanstvenije vrednosti svoje profesije, svih ovih godina učio nas je i onoj pravoj, iskonskoj moralnoj vertikali, u kojoj ljudskost, pravda, istina i hrabrost imaju najveći značaj u životu. Glogovac je postao glumačka i urbana legenda još u mladosti, i to ne samo Beograda, Srbije, rodnog Trebinja, već i čitavog prostora nedašanje velike Jugoslavije. A ostao je Hercegovac, tako je govorio.
“Kada mi je bilo sedam godina, s porodicom sam se preselio iz Trebinja prvo u Opovo, pa u Pančevo, a čovek kome sam se najviše divio i koji je ostao junak mog života bio je moj deda Gavrilo iz Nevesinja. On je ostavio ogroman trag u mom životu. Sećam se da je, kada dođemo kod njega u selo Dramiševo, dvadeset kilometara od Nevesinja, uvek govorio: Evo meni moga vojvode!, a potom bi me postavio na konja. Bolji poklon nije mogao da mi da, jer su te egzotične uspomene nezamenljive. Moj prvi sin koji je rođen 1999. dobio je ime Gavrilo, po mom dedi, kojeg se rado sećam svakog dana“, pričao je Glogovac.
Takve porodične i životne vrednosti prenosio je i svojoj deci, sinovima Gavrilu i Milošu.
“Deca uče gledajući. Dok im nešto pričam, ona me gledaju. Ona često ne preuzimaju racionalnu poruku i ne stvaraju umni zaključak, nego uče iz modela: u mojoj kući je uvek vladao prezir prema nevaspitanju, neistini, vulgarnosti, i moja deca su to preuzela. Danas slušaju kvalitetnu muziku, imaju dobra stremljenja, kreativni su i proziru šta je dobro, a šta nije. Nadam se da će im vreme i okolnosti, uz moju pomoć, omogućiti da izraze svoju vlastitu kreativnu dušu.”
Nebojšina ćerka Sunčica, rođena oktobra 2016, s kojom je provodio skoro svaki dan pre nego što je 9. februara napustio ovaj svet, nije imala vremena da upamti sve ono čemu je želeo da je nauči.
Otišao je neočekivano, u tišini, u iznenadnoj tragičnoj životnoj predstavi koju niko nije mogao da nasluti, pa ni on sam.
Kada je saznao za tešku dijagnozu svoje bolesti, kancer na plućima, kako priča jedan od njegovih bliskih prijatelja, ipak je bio optimista.
“Sredićemo to, biće sve u redu“, govorio je Glogovac.
Sada za njim, zajedno sa njegovom porodicom, kolegama i prijateljima, plače i mnogobrojna publika, odajući poslednju počast velikanu koji je obeležio našu pozorišnu i filmsku umetnost i koji se svojim darom, harizmom i šarmom duboko uvukao i u naše lične živote.
Oproštaj kolega i publike
Danas će naš glumački velikan biti ispraćen do nebeske pozornice na kojoj će zauvek ostati da blista – njegove kolege oprostiće se od njega na komemorativnom skupu u 11 časova u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, matičnoj sceni na kojoj je Glogovac od 1996. ostvario antologijske likove koji obeležavaju istoriju ove kuće. Opelo u Crkvi Svetog Nikole na Novom groblju počinje u 14 časova, a Glogovac će biti sahranjen u Aleji zaslužnih građana.
Glogovac je preminuo u petak, 9. februara, u Beogradu u 49. godini, posle kratke i teške bolesti.
Na pozorišnu scenu stupio je ulogom u predstavi “Velika pljačka” Džoa Ortona, u režiji Dejana Mijača, a potom zaigrao u predstavama Jugoslovenskog dramskog pozorišta, čiji je član ubrzo postao.
Posle Nika Đurova u “Lažnom caru Šćepanu Malom”, po Njegošu i ponovo u Mijačevoj režiji, u JDP-u je odmah počeo igrati velike i važne uloge u nekim od najznačajnijih predstava ovog teatra, poput Vladimira u dramatizaciji “U potpalublju”, Vladimira Arsenijevića, Dime u Koljadinoj “Polonezi Oginjskog”, Troila u Šekspirovom “Troilu i Kresidi”, Andreja u “Buretu baruta”, Dana u “Bliže” Patrika Marbera, Lagranaža u predstavi “Molijer, još jedan život” po Bulgakovu.
Raskoš njegovog ogromnog dara imala je svoje vrhunce u predstavama “Šine” Milene Marković, “Hadersfild” Uglješe Šajtinca, koje su se na repertoaru zadržale više od deset godina, kao i u Nušićevom “Sumnjivom licu” u kojem je igrao ulogu kapetana Jerotija, te u “Metamorfozama” po Ovidiju i Klajstovom “Razbijenom krčagu”.
Njegova poslednja uloga i poslednja odigrana predstava u Jugoslovenskom dramskom pozorištu bio je “Hamlet”, 13. decembra 2017.
Radio je sa najznačajnijim rediteljima sa ovih prostora, Dejanom Mijačem, Slobodanom Unkovskim, Egonom Savinom, Dušanom Jovanovićem, Aleksandrom Popovskim.
U filmu Glogovac se pojavio ulogom u ostvarenju “Vukovar, jedna priča” Bore Draškovića, a svoju prvu glavnu ulogu odigrao je u “Ubistvu s predumišljajem” reditelja Gorčina Stojanovića.
Sledile su uloge u “Do koske”, “Munjama”, “Nebeskoj udici”, “Buretu baruta”, “Kad porastem biću Kengur”, “Sutra ujutro”, “Krugovi”, “Kenjac”, “Ustav Republike Hrvatske” i desetinama drugih, u kojima je sarađivao sa Goranom Paskaljevićem, Rajkom Grlićem, Ljubišom Samardžićem, Radivojem Andrićem, Olegom Novkovićem, Srdanom Golubovićem i mnogim drugim.
Za svoje uloge dobio je sve važne nagrade poput Sterijine, Zlatne arene u Puli, Cara Konstantina i Gran prija u Nišu, Nagrade grada Beograda, kao i desetine drugih.
Odlazak Nebojše Glogovca, kako ističu iz JDP-a, tragičan je i nenadoknadiv gubitak ne samo za srpsko pozorište, film i televiziju, nego i za kulturni i javni život čitavog našeg podneblja.
“Glogovac je bio ne samo vodeći glumac svoje generacije, nego i jedan od najvećih u povesti srpskog glumišta, igrajući s pođednakim uspehom veliki klasični repertoar i savremene, generacijske uloge u predstavama i filmovima koji su snažno obeležili svoje vreme, ostajući u trajnom nasleđu budućih pokolenja“, stoji u saopštenju JDP-a.
Grlić: Veliki igrač
“Nebojša je bio miran, mudar, krajnje jednostavan i istovremeno zajebano komplikovan čovek. To ga je i učinilo velikim glumcem. Nije tu bilo neke posebne tehnike ni škole igranja. Kod njega su život i gluma izlazili iz njegove ljudskosti, iz unutrašnje osetljivosti i spoljne čvrstine, iz te kontradikcije koja pokreće prave igrače. Imao sam veliku sreću i čast što sam mogao da radim s njim, i da uživam u zajedničkoj igri. Strašno će mi nedostajati“, izjavio je reditelj Rajko Grlić za hrvatske medije.
Šerbedžija: Tužan sam i besan
“S Glogovcem sam sarađivao u filmovima ‘72 dana’ i ‘Oslobođenje Skoplja’, i što god rekao ili napisao biće pogrešno, jer je Glogi mrzeo svaku patetiku. Ne želim da govorim da je bio veliki i divan, jer ga previše volim, i znam da bi me zbog toga verovatno sočno opsovao. Besan sam, jako sam besan i tužan. Ova se praznina ne može ispuniti. Glogi je bio planina, a planine ostaju i kad nas više neće biti. Oprosti, Glogi, ali ja, nažalost, nisam cepljen od patetike, i moram ovo isplakati“, izjavio je reditelj i njegov prijatelj Danilo Šerbedžija.
Marinkovićeva: Divan čovek
“Glogovca sam upoznala pre sedam godina, kada smo na Brionima radili predstavu ‘Pijana noć 1918’, u režiji Lenke Udovički. Bio je divan čovek, inteligentan, šarmantan, veliki zafrkant. Naša su se deca tada upoznala i nastavila redovno da se viđaju. Onda je došao i film ‘Ustav Republike Hrvatske’, u kojem igramo zajedno, i gde je Glogovac veličanstven. Izražavam saučešće njegovoj porodici, a meni će, kao i ovdašnjem pozorištu i filmu, Nebojša Glogovac mnogo nedostajati“, emotivno se od našeg glumca u hrvatskim medijima oprostila njegova koleginica Ksenija Marinković.
Izvor: Novosti.rs/Informer