Kenijska lomača od kljova i suza

„Veliki ciljevi zahtevaju velike žrtve. Sad pozivam ljude celog sveta da nam se pridruže i da jednom zauvek eliminišemo trgovinu slonovačom u Keniji.“

Ove reči, ugravirane na jednostavan betonski spomenik, potpisuje nekadašnji predsednik Kenije Danijel arap Moi, za vreme čije vladavine je ubijeno najviše slonova u istoriji ove države. O kakvoj se velikoj žrtvi radi?

Na samom ulazu u park upoznajem Vanđiru, lepuškastu crnoputu kasirku. Niskog je rasta, kratke kovrdžave kose prepune uvojaka. Još uvek je student, a radom u Nacionalnom parku zarađuje za školarinu. Živi u faveli, u najsiromašnijem delu Najrobija, u kojem su pljačke sastavni deo odlaska do posla ili prodavnice. Nada se da će znanjem pobediti siromaštvo, ali i pomoći svojoj zemlji.

Kako je Danijel arap Moi preokrenuo sudbinu slonova u Keniji

„Najviše na svetu volim slonove. Koliko su ogromni, toliko su im i duše velike. Oči su im okeani dubine, a surle najtananiji nervi duše“. Tako priča Vanđiru o slonovima, budi maštu, pokreće ljubav, ali i surovo brzo vraća u realnost.

„Hrpa pepela koju ovde vidiš, to je spomenik najvećoj lomači slonovače u istoriji. Upravo je na tom mestu 1989. godine spaljeno dvanaest tona zaplenjene slonovače, tada vredne više od milion dolara. To je predsednik Danijel arap Moi učinio na predlog upravnika parka – gospodina Likija, kome može da bude zahvalan jer je ta akcija preokrenula slonovsku sudbinu i ostala upamćena kao najpametnije što je taj predsednik učinio tokom svog dugog mandata“ kaže Vanđiru.

„Pošteni ljudi kojima je stalo do zaštite slonova, postigli su kompromis sa predsednikom: on će steći slavu i njegovo ime će se svuda spominjati kao da je najzaslužniji, ne bi li konačno učinio istinski napor da iskoreni trgovinu slonovačom i spase ove divne životinje. A ta velika žrtva koju predsednik spominje, odnosi se verovatno na to da zlonamernici neće više zarađivati ubijanjem nevinih životinja, odnosno da neko u vlasti neće dobijati deo profita kako bi im sve to omogućio“, ogorčeno dodaje Vanđiru.

Gledam u slike spaljivanja moćnih kljova ovih veličanstvenih, inteligentnih i osetljivih životinja, više puta snimljenih kako oplakuju svoje mrtve, a sada brutalno pobijenih zarad profita… Novinari iz celog sveta preneli su jasnu poruku slikajući ovu potresnu lomaču: ako se nešto hitno ne preduzme, slonova više neće biti.

„Umesto da sa njima živimo i od njih učimo, slonovi će postati samo slika u udžbenicima. Mesečno ih je, samo u Keniji prosečno ubijano po hiljadu, i postojala je mogućnost da za nekoliko meseci ne ostane nijedan!“, užasnuto govori Vanđiru. Njeni tamni obrazi rumene se od bola.

Po kenijskim poljima i brdima hodalo je čak 130.000 slonova 1973. godine, da bi ih 1989. bilo svega 16.000, a danas (2021) Kenijom tumara 36.000 ovih nežnih džinova.

„Tek posle ove naše lomače zabranjena je međunarodna trgovina slonovačom, pa se ni danas u većini država ona ne može legalno kupiti. Ukoliko je pak nabaviš, te predmete više ne možeš slobodno prenositi iz države u državu, što joj drastično smanjuje vrednost, pa i potražnju“, objašnjava Vanđiru.

Krvavi rat zaštitnika životinja i razbojnika

Čitava vrsta, ugrožena suludom pohlepom za predmetima koji čoveku nisu neophodni, konačno je spasena, ali je i dalje ostala ugrožena.

„Obrati pažnju na onaj stub…“, pokazuje Vanđiru na okruglu zelenu konstrukciju nalik panou sa reklamama.

„To je Spomenik herojima zaštite prirode. Na njemu su ispisana imena desetine ljudi, uglavnom čuvara nacionalnih parkova, koji su dali svoje živote u borbi sa banditima braneći životinje, ili pokušavajući da životinje vrate iz naseljenih oblasti u prirodu. Jedino ta imena priznajem, jedino njihovu žrtvu poštujem“, kaže Vanđiru i dodaje da je već decenijama u Africi u toku krvavi rat zaštitnika životinja i razbojnika, rat u kojem se, kao i u svakom drugom, često puca i ubija, a najviše stradaju nedužni, u ovom slučaju – slonovi.

U Najrobiju se ja više ne plašim za sebe. Plašim se za budućnost divnih bića koja nastanjuju nacionalni park, bez kojih ne samo Najrobi, već cela Kenija, gubi puni smisao.

Posledice višestoletnog ludila se ipak primećuju: gotovo da je uništen gen slonova za stvaranje velikih kljova, pošto su te životinje davale znatno manje poroda i nisu bile u stanju da sledećoj generaciji prenesu svoje osobine.

Većina ovih čudesnih divova na koje nailazim po Africi sada imaju skromne kljove, a mnogi ih uopšte nemaju! Naučnici smatraju da je to odgovor prirode na ljudsko bezumlje. Nešto se dogodilo u telesima ovih veličanstvenih stvorenja što je teško do kraja naučno objasniti. Da li je zaista u pitanju samo prirodna selekcija? Na primer, ženke slonova nisu imale kljove u 2 do 4 odsto slučajeva. Posle građanskog rata u Mozambiku, registrovano je 51 odsto ženki bez kljova, a u Ado nacionalnom parku u Južnoj Africi čak 98 odsto!

Vanđiru smatra da su sami slonovi postali svesni opasnosti, te su mentalnom snagom uspeli da utiču na svoja tela! Kako god bilo, ona naglašava koliko je zastrašujuć i nerazuman ljudski odnos prema ovim drevnim bićima. Jer, slon bez kljova ne može da obavlja mnogo uobičajenih dnevnih poslova – ne može da kopa zemlju tražeći vodu, ne može da vadi minerale iz zemlje, da lomi koru drveća koje jede, niti da obara stabla. A, kada slon pronađe vodu, koriste je mnoge druge vrste u prirodi. Kada slon obori stablo, ono, tako poleglo, postaje dom drugim vrstama.

Setih se kako i u Adligatovom Muzeju knjige i putovanja postoji nekoliko predmeta od slonovače, a posetioce naročito zadivljuje jedna kljova koju je u Srbiju doneo dugogodišnji diplomata SFRJ u Africi. U muzeju je prikazujemo kao podsećanje na strašan zločin koji se čini, kao upozorenje i nauk budućim generacijama, a posebnu ironiju i nečoveštvo oslikava čitava kolona slonova izrezbarena na samoj kljovi! Reč je o legatu Slobodanke i Stanimira Jovanovića – kljovu su nabavili još u Titovo doba, u vreme kada nije bila dovoljno razvijena svest čovečanstva, a naročito naših ljudi, o ugroženosti slonova.

Kolona slonova duga 50 kilometara

Baš kada sam došao u posetu Nacionalnom parku Najrobija, uveliko se spremala nova lomača. Kosti još uvek nisu stigle, bile su još u magacinima, ali mi je Vanđiru spremno izvadila fotografije. Tek je onda usledila neverica! Za potpalu koja će se dogoditi za mesec-dva pripremili su sto pet tona slonovače, tona i trista pedeset kilograma nosorogovih kostiju, a na slikama su se videle i kože lavova, žirafa, još i sandalovina…

Vanđiru je bila na ivici suza.

„Ne znamo koliko je tačno slonova ubijeno da bi se sakupilo sto pet tona njihovih kljova, ali sasvim sigurno između osam i deset hiljada! Osam i deset hiljada slonova! Zamisli samo: kada bi se poređali jedan za drugim, ta tužna kolona bila bi duga više od pedeset kilometara… To je naša realnost, posle skoro trideset godina od prvog spaljivanja, svakog sata ubija se četiri do pet slonova – da bi neko nosio ogrlicu ili držao na svom stolu ukras od kljova! Ljudi su zveri kakvih nema u prirodi! Još je gore sa nosorozima, tona i trista pedeset kilograma njihovih rogova proporcionalno znači da je mnogo veći deo populacije nastradao nego što je to slučaj kod slonova. A da ironija bude veća, naučnici su dokazali da je sastav tog roga potpuno isti kao sastav ljudskih noktiju! Dakle, samo suluda praznoverja glupih ljudi teraju čitavu jednu vrstu na prag izumiranja, umesto da, ako već žele da poboljšavaju libido ili zdravlje tim kostima, prosto grickaju svoje nokte!“, priča Vanđiru plačnim glasom, a ja ne znam šta da odgovorim, kako da je utešim.

Teško je ne pustiti suzu pred brdima kostiju. Spaljivanje će se obaviti tek kada ja napustim Keniju, pa sam je zamolio da me tokom tog događaja pozove i uključi video kameru, kako bih i lično video vatru od koje se srce steže. To je i učinila i ja sam posmatrao kako gori sto miliona dolara vredna slonovača. Pre nego što je upalio gomilu, predsednik Kenije je rekao: „Šaljemo jasnu poruku da je za nas slonovača bezvredna, osim ako nije na slonovima“. Da, neuporedivo su vredniji živi, a to naročito znaju oni koji su imali priliku da se slonovima zagledaju u oči, čije su suze potpalile lomaču. Slonovača inače ne gori brzo. Natopili su je naftom, pa mi opet kažu da su gomile gorele sporo, danima. U isprva burnoj, pa dugoj tihoj vatri, kao da su se duše deset hiljada slonova sa dimom dizale u nebo.

RTS