Stanislav Karasi, legendarni fudbaler Crvene zvezde i as o kojem se i danas priča kao o izuzetnom tehničaru, za “Nezavisne” je govorio o vremenu kada je počinjao da se bavi fudbalom i koliko su nekada vrhunski igrači poštovani.
“Ja sam kao dete trčao da pipnem Dragoslava Šekularca da nešto pređe od njega na mene. I danas imam istetovirano ime Šeki. Ne nosim ime ni žene ni deteta, a Šekijevo ću nositi do groba”, rekao je sedamdesetdvogodišnji Karasi u razgovoru za naš list i otkrio šta smatra da je “preneseno” sa druge Zvezdine zvijezde na njega.
“Kao dete sam mnogo toga sam naučio od Šekularca. Pokupio sam njegov šarm driblinga, ‘ismevanje’ igrača, zbog tih fudbalskih trikova ljudi dolaze na stadion. Publika je toliko bila oduševljena njegovim trikovima, da su ga, na primer kada Zvezda pobedi Partizan, navijači na rukama nosili do Terazija. On je ostao najveći igrač Zvezde ikada, ali i stare Jugoslavije.”
Kaže da danas mladi igrači ne poštuju toliko starije, ali da mogu od njih mnogo da nauče i da bi trebalo da uče jer od svakoga može nešto da se nauči. A on je fudbal učio i kod kuće, pa je nekada bilo i batina.
“Fudbal se ne uči samo na treningu i utakmici, on se svaki dan uči. Ja sam sve zidove kod kuće razbio, kada dođem sa treninga vežbam jer mi je trener rekao da treba da naučim da udarim loptu punom nogom ili unutrašnjom nogom, i ja onda samo udaram u zidove u kući. Dobijao sam batine od oca, a brat i ja smo morali to da popravljamo, da okrečimo… U svakom trenutku moraš da voliš fudbal i da mu se daješ. Neki put i budeš sankcionisan zbog toga, ali zato ćeš jednog dana uživati u plodu svog rada.”
Karasi je bio veoma uspješan. Divili su mu se kada je igrao, a i danas se njegovo ime izgovara s poštovanjem. Nakon što je prošao Zvezdinu školu, igrao je za Borovo, da bi za prvi tim Crvene zvezde debitovao 23. aprila 1969. Do 1. maja 1974. odigrao 334 utakmice (197 zvaničnih) i postigao 130 golova, osvajao je trofeje sa “crveno-bijelima”, a nosio je i dresove Lila, Antverpena, Njujorka, OFK Beograda…
“Moj pokojni zet, koji je bio veliki zvezdaš, sakupljao je isečke iz novina, sestra mi je dala sve te njegove zapise i isečke i moram da kažem da sam iznenađen kada pročitam puno tekstova za koje nisam bio u toku. Kada kažem u toku, nisam verovao da sam to ja. A sada, kada pročitam da sam bio izuzetan tehničar, da sam imao brzinu, šut, da sam bio top igrač… to je neverovatno”, priča Karasi i prisjeća se svoje igre. “Bio sam maksimalno posvećen fudbalu i radio sam svoj posao najbolje što sam mogao. Voleo sam da nadmudrim igrače, da im loptu gurnem kroz noge, jedanput-dvaput, imao sam čuveni takozvani lažni šut, koji donosi prednost u igri. Kažu da sam bio vrhunski igrač.”
U karijeri je bilo mnogo lijepih momenata, a osim trofeja sa Zvezdom i prvenstvenih golova, pogodaka u Kupu evropskih šampiona, ističe jedan gol – gol zahvaljujući kojem je Jugoslavija izborila majstoricu sa Španijom, a zatim odlazak na Svjetsko prvenstvo 1974.
“Bilo je 3:2 za nas protiv Grčke u Grčkoj i trebao nam je još jedan pogodak. Dao sam dva gola na utakmici, ali taj drugi je bio interesantan zato što je bio faul na 30 metara od gola. Bio je posljednji minut. Enver Hadžiabdić je centrirao u šesnaesterac, Pižon (Vladimir Petrović) je vratio loptu na penal i ja sam iz poluvoleja dao gol i praktično nas odveo na SP”, priča Karasi.
Taj njegov gol je donio mnogo radosti, ali i tuge. Karasi se prisjeća da se nekoliko žena tog momenta porodilo u Beogradu, da su neke djeci dale ime Stanislav, a da je jednom Stanislavu, koji je tada rođen, on bio kum.
“Ima i tužnih događaja. Jedan violinista koji je svirao u hotelu u Sarajevu, gde smo odsedali i koji je bio naš prijatelj, pratio je utakmicu i dok je ulazio sa terase u kuću pao je gol. Pitao je ženu: ‘Ko je dao gol?’, rekla je: ‘Karasi’ i samo je pao. Više se nije podigao. Posle tri nedelje smo igrali u Sarajevu, njegova žena je došla i pitala da li mogu da odem na groblje i da mu na taj način odam poštu, naravno, uradio sam to”, kaže Karasi.
Nakon igračke karijere, Karasija je, kako kaže, legendarni Miljan Miljanić ubacio u mašinu i rekao mu da bude veliki trener.
“Otišao sam u trenerske vode, bio sam trener sve dok nisu počele trange-frange, nameštanje utakmica. Moj karakter ne dozvoljava takve stvari. Poslednji klub koji sam trenirao bio je Milicionar, koji sam uveo iz najniže lige u Superligu, ali kada su i oni počeli trange-frange, otišao sam. Već devet godina sam delegat, ne mogu bez fudbala, ali trenerski posao me prestao zanimati”, rekao je Stanislav Karasi, koji je i sada dio Zvezde, tačnije njenih veterana, s kojima rado odlazi na utakmice i druženja.
10 utakmica odigrao za reprezentaciju
197 zvaničnih utakmica odigrao za Zvezdu
Više samopoštovanja
Da može nešto da promijeni, Stanislav Karasi bi promijenio sebe.
“Možda mi je trebalo malo više poštovanja samog sebe. Tako sam vaspitan, nisam bio od ljudi koji su se nametali, koji su ‘tražili’ da se piše o njima, nisam se družio s novinarima. Mnogo lošiji su imali bolji tretman nego ja, i kada sam otišao u inostranstvo i kada su strani novinari počeli da pišu, onda su i naši počeli više da pišu o meni”, rekao je bivši as i dodao:
“Jedan novinar mi je ako sam igrao za 10 davao sedmicu, ali je dan pre odlaska u penziju u ‘Sportu’ napisao tekst o meni, da nisam mogao da verujem da je to napisao. Da li je osetio da se ogrešio ili šta, ne znam.”
Miljan bio mama, tata, trener, psiholog
Stanislav Karasi smatra da treneri danas nemaju dovoljno uticaja na igrače i prisjeća se svog fudbalskog učitelja Miljana Miljanića.
“Nama je Miljan bio trener, psiholog, doktor, mama i tata. Kada on govori, mi ga sa četvoro očiju gledamo i slušamo i divimo se onome što on radi”, rekao je Karasi.
Nezavisne novine