– Mrzim strašno i plašim se ljudi koji naglo odrastu. Volim ljude koji su infantilni, ali u pozitivnom smislu, one ljude kao Petar Pan, koji nikada ne odrastu. Ja sam jedan od takvih. I sve ovo što ja radim, u stvari je igra, kao kad sam bio dete, kad sam pravio prve vrtove, samo što sad, umesto na mikro planu, radim na nekoliko hektara. Šteta što nisam imao jedno bar 50 hektara… – naveo je tada Bojović. – Živim kao Gandi, jedem jednom dnevno, pogledam neki dnevnik, zaspim još u fotelji, onda se prebacim u krevet i spavam vrlo rano za razliku od proseka nacije koja leže u tri po ponoći, a spava do jedan po podne. Ja remetim takav tok, jer sam tako vaspitavan, da je dan za rad, a noć za odmor.
Poslednja želja Vuka Bojovića, bila je da bude sahranjen u zoološkom vrtu.
– Kad je moja omiljena životinja, majmun Sami, umro, sahranio sam ga u zoološkom vrtu, a tu počiva i moj pas Laki. Voleo bih, kad umrem, da tu sahrane moje srce. Tad bih počivao srećan – ispričao je svojevremeno Vuk Bojović za Politiku.
On je aprila 2010. ispričao otkud u zoo vrtu, kako je njegova porodica reagovala na to i koje su mu najdraže životinje.
– Ulogu direktora Zoo vrta dobio sam kad to niko nije hteo da bude. Do 1986, dok nisam došao, bio je mučilište za životinje, drveće se osušilo, zgrade oronule… A ja sam oduvek voleo životinje i rad u prirodi. Zoološki vrt je 11. jula 1936. od svojih para i na svom imanju osnovao Vlada Ilić, trgovac štofom i gradonačelnik. Zološki vrt je tada bio dvostruko veći. Prostirao se sve do Nebojšine kule. Moj stav je da se taj prostor vrati Vrtu.
Koja je bila vaša omiljena životinja?
– Šimpanza Sami. Bio je prek i divalj. Ali, istovremeno, pravi gospodin majmun. Bežao je iz vrta i ja sam ga vraćao. A šimpanza je opasniji od tigra. Kad sam ga, na Studentskom trgu, spasao od milicionera s puškama, ušao je u kola i seo iza mene. Jednom rukom sam vozio, a drugom ga hranio salatom. Milicionerima sam rekao da pucaju samo ako vide da me davi… Kad je umro sahranio sam ga u zoološkom vrtu, a tu počiva i moj pas Laki. Voleo bih, kad umrem, da tu sahrane moje srce. Tad bih počivao srećan.
– Gde ste sve išli zbog životinja?
– Video sam Sibir, Čukotku i Kamčatku… Malo je ljudi stiglo u taj deo sveta. Kamčatka je zemlja reka, šuma i „tostova”. To su njihove čuvene zdravice. I tu, u jednoj vojnoj bazi, gde sam bio s našim lovcima, deset starešina je održalo deset zdravica. A kad je došao red na mene bio sam već mrtav pijan. Ipak, ustao sam i posle zdravice, kazao: „Kad u mojoj zemlji ističem svoju muškost uvek kažem: koga sam ja j…o i koga su Rusi oslobodili taj to pamti večito”! I niko mi to nije zamerio. Naprotiv. Dobio sam tu dva medveda: Mašu i Mišu.
A da li se vi nečega plašite?
– Podlosti, kukavičluka, ljubomore, zavisti, zlobe, gluposti, mržnje… Svega onog što nisam ja i što nikad ne mogu da budem.
POGLEDAJTE KAKO VUK BOJOVIĆ SPASAVA SAMIJA I NE DA DA GA USPAVAJU
(http://www.kurir-info.rs/)