Spajanjem Atletiko Šapekoense i lokalnog Independijentea, nastao je klub koji je samo četiri godine kasnije, 1977, osvojio prvenstvo svoje države, Santa Katarine. To je ovoj ekipi sa zapada Brazila omogućilo da se naredne sezone nadmeće po prvi put i u nacionalnom šampionatu, ali dugo se čekalo na ponavljanje jednog takvog podviga. Štaviše, odmah posle istorijskog uspeha, usledili su veliki padovi. Toliki, da je 2009. ekipa dospela u četvrtu ligu.
Međutim, iz sezone u sezonu, Šapekoense je kao “srce grada” počeo da oduševljava svoje najvernije pristalice. Skok iz četvrte u treću ligu 2010. godine, pa iz treće u drugu 2013, a onda odmah 2014. i u onu elitnu, brazilski šampionat. U njemu je 15. mesto u pretprošlom prvenstvu bilo dovoljno da se ostvari san: nastup na međunarodnoj sceni. I, u drugom po snazi južnoameričkom klupskom takmičenju, Kopa Sudamerikana, čudesni, oporavljeni Šapekoense stigao je čak do četvrtfinala. Tamo je natrčao na River Platu, od koje je u Argentini izgubio sa 3:1 pred 45.000 gledalaca, a onda bio na korak od čuda: pobedio je sa 2:1 u revanšu. Senzacija je bila na dohvat ruke…
U gradu Šapekou, koji je živeo za svoj “zapadni uragan” ili “veliko zelenilo”, znali su da je pad sastavni deo života. Pohrlili su na stadion, ispunivši svih 22.600 stolica na Areni Kondi svaki put kada bi im ljubimci igrali. I, uz 14. mesto u šampionatu Brazila stigla je nova pozivnica za Kopa Sudamerikana. Ovogodišnje izdanje.
U njemu je Šapekoense napravi prvo iznenađenje eliminisavši sunarodnike iz ekipe Ćiabe (0:1, 3:1), u osmini finala pao je slavni argentinski Independijente (dvaput po 0:0, pa penalima 5:4), potom u četvrtfinalu kolumbijski Hunior (0:1, 3:0), a u polufinalu argentinski San Lorenco (1:1 na gostovanju, 0:0 u Šapekou – prolaz na osnovu gola u gostima).
Ove srede, 30. novembra, u Kolumbiji je Šapekoense trebalo da odigra prvi meč finala Koša Sudamerikana sa tamošnjim Atletiko Nasionalom. Ekipa se minule noći ukrcala u avion koji je poleteo iz Sao Paola u Brazilu oko tri sata posle podne, a nakon kratke pauze u gradu Santa Kruz dela Siera u Boliviji, nastavio je putovanje ka Kolumbiji. Sa radara je nestao oko 22 sata po lokalnom vremenu. Srušio u planinskom području u okolini Medeljina zbog, kako se sada pretpostavlja, problema sa elektrikom.
Prve vesti lokalnih medija glasile su da najverovatnije nema preživelih. Potom je javljeno da ima nekoliko, teško povređenih, dopremljenih u bolnicu. Među njima i desetka Šapekoensea, 27-godišnji Alan Lusijano Rušel i četiri godine stadiji golman, Danilo.
Finale Kopa Sudamerikana je otkazano. Kako i ne bi bilo, jedan od učesnika finala izbrisan je sa lica zemlje.
Ili, ipak, Šapekoense ne može a da ne postoji.
“Zapadni uragan”, kako ga i dalje zovu njegovi navijači, jedino i ume da živi tako što se diže iz mrtvih. Uostalom, himna kluba lepo kaže:
“Mnogo si toga osvojio
hrabrošću i požrtvovanošću.
U tebi je srce našeg grada,
uragane moj, ti si uvek pobednik!
U najtežim trenucima, da…
uragane moj, ti si uvek pobednik”.
Srce Šapekoa skoro da je prestalo da kuca.
Skoro.
I, u ta dva preostala otkucaja, satkano je onih 200.000 želja – da se njihov Šapekoense ponovo digne iz mrtvih. Zna on to. I znaju to oni.
BLIC.RS