Jedini trener koji je, uz Boba Pejzlija, tri puta bio prvak Evrope, svoje uspehe duguje veoma retkoj sposobnosti da se prilagodi okolnostima i fudbalerima koje vodi – a da onda iz njih izvuče apsolutni maksimum.
Nekada, čak ne toliko davno, u Italiji je postojalo verovanje da postoji samo jedan način na koji Italijani mogu da igraju fudbal sa bilo kakvim uspehom. Difensivismo je bilo ime ove ideologije – igra, bezuslovno orijentisana ka odbrani.
„Savršena utakmica je ona koja se završi rezultatom 0:0”, kazivala je popularna izreka.
Mnogo je bilo obrazloženja jednog takvog stava. Možda je najupečatljivije bilo ono koje je tvrdilo da su Italijani, zbog svoje ishrane lišene proteina, slabiji od svojih suparnika i da, naprosto, moraju da se dovijaju.
Onda se pojavio prodavac cipela iz Ravene, rešen da postane trener. Arigo Saki je verovao da i Italijani, sa ili bez proteina, mogu da igraju proaktivan i napadački fudbal. Kada su mu rekli da on uopšte ne bi smeo da govori o fudbalu, zato što ga sam nikada nije igrao, on je samo kazao da „džokej ne mora da se rodi kao konj“. Potom je pokrenuo revoluciju…
Njegov Milan sa kraja osamdesetih godina, tim koji je poslednji odbranio titulu prvaka Evrope, odbacio je italijanskog libera i odbranu „čovek–čoveka”, koji su manje ili više bili norma u Italiji još od ranih dana katenača krajem četrdesetih godina. Igrali su ravni 4-4-2, koristili čistu zonsku odbranu i organizovani presing i, verovatno najčudnije od svega, napadali su, koristeći pas i plemenitu interakciju među fudbalerima.
Jedan od njih – i to jedan od najvažnijih – bio je Karlo Ančeloti. Kada je stigao iz Rome, trebalo mu je malo vremena da se navikne na neobične metode trenera koga su zvali „vanzemaljac”. Naposletku je ipak postao Sakijev najodaniji i najuspešniji učenik.
Kao trener Juventusa, bio je nameračen da nastavi da koristi 4-4-2 sistem, ali je u Torinu ugledao Zinedina Zidana. Umesto da menja njegovu poziciju, promenio je svoju formaciju i počeo da koristi 4-3-1-2 sistem, u Srbiji poznat kao romb.
Međutim, umesto da se baškari u uspehu tima koji je stvorio, Ančeloti je bio prinuđen da se iznova prilagođava. Filipo Inzagi se povredio već naredne sezone. Umesto da ga naprosto zameni novim napadačem, Ančeloti je ponovo promenio oblik svoje ekipe.
Brazilac Kaka je ušao u sastav, koji je sada bio postavljen u holandskoj 4-3-2-1 formaciji, popularnoj „jelki”. Ta varijanta formacije sa pet veznih fudbalera jeste donela Francuskoj titulu šampiona sveta, ali je zapravo izrazito retko korišćena i Ančelotijev odabir se smatrao riskantnim. Ipak, taj sistem mu je doneo pobedu u finalu Lige šampiona u Atini, drugu titulu prvaka Evrope u četiri godine, i neku vrstu osvete Liverpulu za poraz u Istanbulu dve godine ranije.
Najveća avantura njegove karijere počela je dolaskom u Madrid. Imao je Kristijana Ronalda, Karima Benzemu i Gereta Bejla, koji su morali na teren, a opet je morao nekako da očuva balans tima i obezbedi defanzivnu stabilnost kojoj je težio. Ančeloti je u prvim mesecima u španskoj prestonici tragao za rešenjem bez previše uspeha. Uništio je mnogo papira škrabajući potencijalne formacije. Ali onda mu je sinula ideja – igraće dva sistema istovremeno. Napadaće u 4-3-3 formaciji, braniće se u 4-4-2 formaciji.
Real je konačno počeo da igra i do kraja sezone nije stao. Postao je šampion Evrope po deseti put.
Igrajući sa takozvanim „kratkim timom”, u kojem razmak između najisturenijeg i najpovučenijeg fudbalera ne prelazi 30 metara, Ančeloti gotovo isključivo koristi srednji blok u fazi odbrane, praktično nikada ne nalažući svojim timovima da izađu u neku formu visokog presinga. Ali posle tri godine sa Pepom Gvardiolom, igrači Bajerna su srasli sa agresivnim presingom i bez njega su se osećali nelagodno.
Porazi od Borusije Dortmund, Atletiko Madrida i, posebno, Rostova u Ligi šampiona pokazuju koliko su se, zapravo, nelagodno osećali. Frank Riberi, koji je pre starta sezone rekao da bi sve učinio za Ančelotija, čak i jeo travu ako treba, nije uspeo na pravi način da interpretira tu najvažniju duplu poziciju krila i veznog fudbalera.
Suočen sa novom neprilikom, Ančeloti je uradio ono što toliko uspešno radi već dve decenije. Adaptirao se iznova. Ovoga puta je odabrao konzervativniji pristup, formaciju koju danas igra najveći broj ekipa.
Ubedljivo najbolji meč sezone Bajern je odigrao u derbiju protiv Red bul Lajpciga. Igrajući u 4-2-3-1 sistemu, sa Tijagom Alkantarom u slobodnoj ulozi i Vidalom i Ćabijem Alonsom kao platformom iza njega, Bajern je bio spektakularan, a čak ni pobeda od 3:0 to ne pokazuje u pravoj meri.
Ali to nije kraj za Ančelotija i njegov Bajern. Baš kao i u Milanu i Madridu, to je samo pola posla. Konačni cilj je Kardif, finale Lige šampiona i trofej koji pripada najboljem timu Evrope. Bajern, sada, svakako deluje kao tim sposoban da sve to i ostvari…
RTS