Dr Valter Longo, direktor Univerziteta za dugovečnost u južnoj Kaliforniji, bavi se istraživanjem procesa starenja, a posebno ga zanima kako smanjiti rizik od bolesti koje često nastupaju s godinama, kao što su kancer i dijabetes. Valter ne samo da proučava post već je njegov verni pristalica.
Valter se pridržava striktne dijete i preskače ručak kako bi održavao idealnu težinu. Pored toga, svakih šest meseci posti sedam dana. Visok, vitak i pun energije, ovaj Italijan je prava inspiracija za one koji žele da upoznaju prednosti posta.
Oduševljen je postom zato što su i njegova i istaživanja drugih ljudi pokazala neverovatan pozitivan uticaj na zdravlje – kada organizam gladuje, makar i sasvim kratko vreme, pokreću se takozvani geni za popravku tela, a to donosi dugoročne koristi.
“Postoji mnogo dokaza da povremen i periodičan post može dovesti do dugoročnih promena protiv starenja i bolesti. Dvadesetčetiri časa nakon posta sve se preokrene. Čak i kad biste uzeli neki koktel lekova, veoma jakih lekova, nikada učinak neće biti tako dobar kao kada postite. Lepota posta je što se u njemu sve odvija usklađeno”, tvrdi on.
Većina ranijih studija rađena je na glodarima, čime smo dobili uvid u to koji se molekularni procesi odvijaju tokom posta.
U studiji iz 1945, pacovi su podvrgavani gladovanju jednom u svaka četiri dana, jednom u svaka tri i jednom u svaka dva dana. Što su češće postili to je životni vek pacova bio duži, a nisu bili ni fizički zakržljali. Od tada brojne studije potvrđuju ova prvobitna saznanja.
Ali zašto post pomaže? Koji je mehanizam u pitanju?
Volter kao primer nudi genetski modifikovane miševe poznate kao patuljaste ili Laron miševe, koji uprkos svojoj veličini žive zapanjujuće dugo. Njihov životni vek dostiže i do četiri godine, što je čak duplo više od prosečnih miševa.
Međutim ono što je fascinantno nije životni vek Laron miševa, već što tokom svog dugog života ostaju neverovatno zdravi. Ne oboljevaju od dijabetesa, kancera, a kada umiru nemoguće je pronaći tačan uzrok smrti putem autopsije. Jednostavno umiru.
Razlog za to što su mali i dugoročni krije se u genetskoj modifikaciji, te njihova tela ne reaguju na hormon IGF-1, odnosno faktor rasta. Ovaj hormon utiče na rast gotovo svih ćelija u telu, i drži ih aktivnim. Određena količina vam je neophodna u mladosti, dok se razvijate, ali u kasnijoj dobi on samo ubrzava starenje i rizik od raka.
Valter to opisuje kao stalno pritiskanje papučice za gas do maksimuma, odnosno forsiranje automobila.
“Zamislite da umesto da povremeno odvezete auto u garažu i zamenite mu delove, vi ga stalno forsirate. Naravno da će se pokvariti”, tvrdi Valter.
Njegov cilj je da otkrije kako možete da vozite što je duže moguće, i što je brže moguće, a da istovremeno uživate u životu. Veruje da se odgovor krije u povremenom postu.
(Lovesensa)