Klasičan odgovor na pitanje zašto vam je toliko teško da ostavite svoj telefon, u najvećem broju slučajeva glasio bi – zato što ste zavisni od njega.
Navučeni ste na odvlačenje pažnje, kako zbog pametnog dizajna tih uređaja i aplikacija, tako i zbog naleta dopamina poput (onog kakvog pruža i droga), svaki put kada uzmete telefon u ruke.
Nauka, međutim, nudi nešto drugačije, alternativno, objašnjenje. Da li je moguće da nas naši mobilni uređaji privlače, ne zato što smo zavisnici, već zato što pokušavamo da izbjegnemo glas u svojoj glavi?
Da biste shavtili zašto ova “hipoteza o bježanju od sopstvenih misli” ima smisla, pročitajte šta kažu rezultati nedavnog istraživanje socijalnog psihologa Timotija Vilsona sa Univerziteta u Virdžiniji.
Njegov tim je ostavio grupu ljudi u oskudno opermljenoj sobi, iz koje su uklonili sve stvari koje bi mogle da im remete pažnju: telefone, hemijske olovke, papir, itd.
Subjekti su potom sljedećih 15 minuta proveli sjedeći u sobi, sami sa svojim mislima. Vilsonov tim je otkrio da je većina ljudi iz grupe ovo iskustvo ocijenila ili kao dosadno, ili kao iskustvo u kome nisu nimalo uživali.
Naučnici su potom uveli mali obrt u cijelu situaciju. Ponovili su isti eksperiment, s tim što su na stolu u sobi ostavili uređaj koji je omogućavao subjektima da “pecnu” sebe mini strujnim udarom.
Kako se sve završilo?
Za 27 odsto žena i 67 odsto muškaraca, činjenica da moraju da borave u sobi sami sa svojim mislima je bila toliko nepodnošljiva da su odlučili da sami sebe “udare” strujom. Jedan čovjek je to, navodno, ponovio čak 190 puta.
Uznemirujući ishod ovog istraživanja je saznanje da bi većina ljudi radije povrijedila sebe nego ostala sama sa svojim mislima.
(b92)