Suprotno u javnosti dominantnom gledištu o mitu isključivo kao „maštariji“, „izmišljotini“, „fantastičnoj priči“ koja može da bude veoma štetna i koju iz društva valja eliminisati, mit predstavlja neophodan element kulture svih društava, bez izuzetka. Ono što mit čini živim i delatnim nije njegova istinitost, nego njegova funkcija. Ona se sastoji u legitimisanju društvenih institucija i društvene prakse, kao i u stvaranju društvene solidarnosti i kohezije, za čime svako društvo ima potrebu (Malinovski). Ko smo mi? Odakle dolazimo? Kakav je smisao našeg postojanja među drugim narodima? Na ova i druga slična pitanja odgovaraju upravo mitske tvorevine i zato one bivaju ljubomorno čuvane u svim narodima i nacijama. Mitovi nam prenose vrednosti koje su od najvećeg značaja za naš identitet i zato nema društva bez mitova. Ukratko, mit predstavlja veoma značajnu kulturnu snagu, koja suštinski doprinosi opstanku jednog društva.
Vreme društvenih sukoba predstavlja jedno posebno društveno stanje, bitno različito od mirnog vremena. Ako se radi o sukobu među državama, među nacijama, svi društveni resursi se koncentrišu i koordiniraju, kako bi se izvojevala pobeda. Danas je valjda svima jasno da uz vojne, političke i ekonomske resurse, značajnu ulogu u sukobima igraju i kulturni resursi. U vreme sukoba pojavljuje se povećana potreba za društvenim jedinstvom, za konsenzusom. Jedinstvo i konsenzus omogućavaju zajedničku akciju protiv neprijatelja, usredsređivanje i sinhronizovanje društvene energije u odgovarajućem pravcu borbe. Bez društvene solidarnosti i kohezije, šanse nekog društva da u sukobu pobedi bivaju svedene na minimum: svako vuče na svoju stranu i poraz biva najverovatniji ishod. Stoga ne čudi da uloga mitova u situaciji društvenog sukoba (naročito rata) izuzetno raste: u vreme mira donekle pritajeni, mitovi u doba sukoba izbijaju na površinu i njihov uticaj bitno raste. Mit zapravo predstavlja vrstu kulturnog resursa, neophodnog za vođenje borbe.
Obe sukobljene strane trude se ne samo da sopstvene resurse razviju, već i da protivničke razore: da im unište vojna sredstva ili da ih spreče da do njih dođu, da im ruiniraju ekonomiju, da protivnika politički izoluju. Kada ostane bez saveznika, sa ruiniranom ekonomijom i ograničenim vojnim sredstvima, protivnik će mnogo lakše biti savladan. Isto važi i za kulturne resurse, čiji je mit jedan deo.
Dakle, mitove protivnika treba eliminisati tako što će ih se proglasiti „varvarskim“ i „neistinitim“ (kao da mitovi uopšte i mogu biti istiniti), tako što će se oni neprestano ismejavati i izvrgavati ruglu i, konačno, označiti kao „krivci“ za sve patnje i stradanja. Time će se otvoriti put za pobedu, jer će protivnik biti lišen smisla borbe, izgubiće unutrašnje jedinstvo i podleći će defetizmu. Strana koja uspešno ukloni neprijateljske mitove neće možda ni morati da angažuje druge resurse da bi pobedila, ili će ih angažovati u mnogo manjoj meri nego što bi to inače morala; strana lišena sopstvenih mitova će, po automatizmu (jer „mitskog vakuuma“ ne može biti), usvojiti tuđe i pognute glave dočekati pobednika. Drugačije rečeno, protivnika treba i kulturnom smislu „razoružati“, da bi ga se lakše savladalo.
Udžbenički primer gore opisanih procesa jesu sukobi na prostoru bivše Jugoslavije, posebno oni oko južne srpske pokrajine Kosovo i Metohija. Sa dubokim istorijskim korenima, taj je sukob krajem devedesetih godina prošlog veka (1998-1999) imao svoju (još jednu) oružanu fazu, da bi i nakon nje bio nastavljen na političkom i kulturnom polju sve do današnjeg dana. Od samog početka devedesetih, Kosovski mit, sa pravom viđen kao osnovni kulturni resurs srpske strane, biva izložen snažnim i neprestanim napadima od strane Zapada (balkanski saveznici tog istog Zapada imali su i imaju vrlo ograničene sposobnosti za ovakve akcije, pa nisu suviše vredni spomena). Oni se s vremena na vreme pojačavaju, već prema trenutnim političkim potrebama.
U prvoj deceniji ovoga veka napadi na Kosovski mit prerastaju u ideološki projekat nazvan „demitologizacija“, čija se realizacija vidi kao preduslov konačne pobede u Kosovskom sukobu. Velika finansijska, medijska, kadrovska i druga sredstva uložena su u nastojanje da se Srbima „izbije iz glave“ Kosovski mit, tačnije da im se podmetne „kukavičje jaje“.
Zapad je već tada bio znao da stvari neće ići lako. To se vidi iz izjava njihovih funkcionera. Tako je početkom 2008. Erhard Busek, tada koordinator Pakta za stabilnost jugoistočne Evrope, izjavio da ne veruje da će se problem Kosova brzo rešiti (za njega je, naravno, „rešenje“ da Srbija prizna „nezavisnost“ Kosova i odrekne se verovanja ključnih za srpski identitet – S. Š), jer „ko više od šest stotina godina u pamćenju zadržava bitku na Kosovu, taj i za druga pitanja ima veliki kapacitet pamćenja“. Busek je ujedno žalio što „dok se u Srbiji beleže veliki privredni uspesi, njen politički vrh živi u svetu mitologije“.
„Nevladine“ organizacije, kao i neki srpski političari i intelektualci bivaju uključeni u projekat „promene svesti“, jer je dobro procenjeno da je mnogo bolje da nosioci „demitologizacije“ budu domaći nego zapadni akteri ili pak neki iz okruženja. Posebno je u ovom pogledu zanimljiva uloga intelektualaca. Oni su nekako po prirodi osetljivi na mitske predstave, jer im one izgledaju kao „izdaja razuma“; istovremeno, njih zbunjuje delotvornost mitova kod velikog dela populacije. Zato su mnogi od njih spremni da svoje mitove napuste i – paradoksalno ali sasvim zakonito – umesto njih usvoje mitske predstave o moralnoj izabranosti Zapada da svima i svuda u svetu donosi „slobodu i demokratiju“. „Pomoćna sredstva“ pri svemu ovome jesu razne privilegije: projekti, putovanja, medijska prisutnost, razne počasti i drugo.
Uprkos tome što su u njega uložena ogromna sredstva, projekat „demitologizacije“ nikako ne uspeva da bude doveden do kraja. Kosovski mit još uvek živi u srpskom narodu, ali i u delu srpske političke i kulturne elite. Zapad je svestan da bez obzira na značajne uspehe koje je postigao (oružana okupacija 1999, proglašenje Kosovske „nezavisnosti“ 2008, takozvani „Briselski sporazum“ 2013), kao i na ostvarivanje nekih od ciljeva albanske politike (proterivanje najvećeg broja Srba 1999. i 2004), njegova pobeda neće biti potpuna dokle god se kukavičje jaje „demitologizacije“ ne razvije do kraja, tj. dokle god Srbi u potpunosti ne odbace Kosovki mit i prihvate opravdanost „humanitarne intervencije“ iz 1999. Tek tada će Zapad moći da im, mirne duše „oprosti što ih je bombardovao“ (kako neko to već reče, parafrazirajući repliku iz filma „Balkanski špijun“). Ako u tome ne uspe, što jeste jedan od mogućih ishoda, kukavičje jaje „demitologizacije“ pokazaće se kao – mućak.
Srđan Šljukić
Selo Begeč, 03.07.2017.
politikon.rs