Vuk Jeremić, lider Narodne stranke, rekao je da je inicijalna kapisla za proteste u Srbiji bila početak fizičkog obračunavanja s političkim neistomišljenicima te da su oni najsnažniji iskaz građanskog nezadovoljstva protiv nenormalnih okolnosti u Srbiji.
“Da bi se uzdrmao nedemokratski poredak, preduslov je da se stekne određena kritična masa onih koji se njemu protive, pre svega iznutra. Ta kritična masa je konačno krenula da se stvara na ulicama Beograda”, rekao je Jeremić u intervjuu za “Nezavisne novine”.
Govoreći o situaciji u regionu, Jeremić kaže da je ona takva da je proces evropskih integracija suspendovan na duže vrijeme i da se to neće promijeniti u narednih sedam do deset godina te da pored toga postoji ogromna opasnost od novog talasa izbjeglica s Bliskog istoka.
NN: Aktuelni su protesti u Beogradu i Banjaluci. Povodi su različiti, šta mislite o tim protestima?
JEREMIĆ: Više mogu o protestima u Beogradu, jer raspolažem s mnogo više informacija, a i sam sam učestvovao u njihovom pokretanju. Oni su počeli tako što su jednog od lidera Saveza za Srbiju, čiji je osnivač i Narodna stranka, kojoj sam predsednik, u Kruševcu brutalno prebili kriminalci bliski režimu. Savez je zato prvi protest protiv političkog nasilja zakazao u Kruševcu, a s njega smo pozvali i na proteste u Beogradu, koji su počeli da se dešavaju svake subote. Ti protesti su narasli do nivoa od nekoliko desetina hiljada učesnika i predstavljaju dosad najsnažniji iskaz građanskog nezadovoljstva protiv nenormalnih okolnosti u Srbiji – nenormalnosti u medijima, institucijama, pravosuđu, zdravstvu, lokalnoj samoupravi, nenormalnosti kada je reč o ekonomskim prilikama…
NN: Nenormalnosti u Srbiji, pa i u regionu traju već godinama. Da li je samo političko nasilje iniciralo te proteste ili je nešto drugo? Vlast tvrdi da su to gluposti.
JEREMIĆ: Inicijalna kapisla je svakako bila početak fizičkog obračunavanja s političkim neistomišljenicima – ne samo u Kruševcu, već i s rukovodiocima Narodne stranke u Vranju, slobodnim novinarom u Grockoj, čiju su kuću i zapalili jer je kritikovao lokalne moćnike, itd. Mi smo i ranije govorili da totalitarni poredak u Srbiji sve više poprima karakteristike fašizma, a mnogi su nas kritikovali zbog toga.
NN: Fašizam je teška riječ!
JEREMIĆ: Svakako, ali nažalost odgovara trenutnim okolnostima u Srbiji. Fizički obračuni s političkim neistomišljenicima i paljenje kuća novinara su bili prva faza fašizma tridesetih godina u Nemačkoj. Gasne komore su došle mnogo kasnije, jer se nije na vreme reagovalo i zlo saseklo u korenu.
NN: Da li smatrate da se “fašizam” može srušiti mirnim protestima?
JEREMIĆ: Doskora je bio teško zamisliv scenario koji bi vodio ozbiljnim promenama. Danas to više nije tako. Da bi se uzdrmao nedemokratski poredak, preduslov je da se stekne određena kritična masa onih koji se njemu protive, pre svega iznutra. Ta kritična masa je konačno krenula da se stvara na ulicama Beograda. No, s obzirom na to da živimo na Balkanu, međunarodni faktor je vrlo retko u potpunosti po strani kada je reč o regionalnim dešavanjima. Treba imati političkog dara, ali i diplomatskog iskustva, da se u zajednički kontekst stave svi ti elementi.
NN: Može li na Balkanu kritična masa bez vođe napraviti rezultat? Opozicija u Srbiji, barem zasad, nema vođu. Da li je to prednost ili nedostatak?
JEREMIĆ: Mislim da smo još u povojnoj fazi stvaranja kritične mase. Da bi postojeći momentum bio održan i nastavio da raste, verovatno je bolje da ne postoji jedinstvena organizaciona matica niti deklarisani vođa. U suprotnom, protiv njega bi bila usmerena sva destruktivna snaga režima, koja uopšte nije za potcenjivanje. Uz to, vlast u Srbiji se u poslednje vreme menjala uglavnom tako što se glasalo protiv aktuelnog čelnika. Srbija je 2000. godine prevashodno glasala protiv Miloševića, a ne za Koštunicu. Slično se desilo i 2012. s Tadićem i Nikolićem.
NN: Nedavno ste pozvali na bojkot institucija, pa i eventualnih izbora. Šta želite postići tim?
JEREMIĆ: 2019. godina će biti jako bitna zbog toga što će kulminirati ova etapa kosovskog procesa i to ovog trenutka međunarodni faktor najviše zanima. Režim u Srbiji se neće usuditi da počini kosovsku izdaju, a da prethodno za to ne dobije pokriće u izbornom procesu. Dakle, Vučić će tražiti novi mandat od naroda za “uspostavljanje istorijskog mira”. On neće definisati šta je zapravo taj mir, ali će tražiti mandat od naroda, da bi ga posle prevario i potpisao kosovsku nezavisnost, tj. članstvo Kosova u UN.
NN: Da li zaista mislite da je aktuelna vlast u Srbiji spremna da ide toliko daleko?
JEREMIĆ: Jedini način da se ostvari članstvo Kosova u UN-u, što je u međunarodnopravnom smislu trajno otuđenje te teritorije od Srbije, je da Beograd zvanično potpiše takozvani sporazum o sveobuhvatnoj normalizaciji odnosa s Prištinom – i to je jedino što se u ovom trenutku nalazi na stolu. Ponavljam, Vučić će narodu reći da mu na izborima treba mandat za mir, bez detaljnog objašnjavanja. Na tim izborima onda planira da pokrade kao nikada dosad i da za to dobije prećutnu saglasnost Zapada. Drugim rečima, da Zapad okrene glavu od žestokih izbornih neregularnosti, jer, bože moj, Vučiću je neophodna dvotrećinska većina da kosovsku izdaju potpiše. Međutim, ako mi kažemo da ne želimo da takvim izborima dajemo legitimitet, tada se dovodi u pitanje i legitimitet svih koraka koji slede, pa i sam potpis na taj izdajnički sporazum. Onda na scenu stupa međunarodni faktor, kojem taj Vučićev potpis treba, pa mu stoga kažu: “Čekaj malo, ne može na tim izborima ipak baš sve kao što je bilo dosad”. I tu onda dolazi do dinamike koju dosad nismo imali, jer bojkotovati izbore sa ili bez 50.000 ljudi na ulici su vrlo različite stvari.
NN: Imate li podršku opozicionih stranaka za bojkot izbora i koliko je uopšte bilo mudro otkrivati takve stvari? Zar ne bi bilo bolje, recimo, čekati da se raspišu izbori pa onda reći “nećemo da učestvujemo”?
JEREMIĆ: Mislim da je bolje da se što pre izađe s tim da nećete izaći na izbore ako nema poštenih uslova, s obzirom na inertnost kako biračkog tela, tako i međunarodne zajednice – i jedni i drugi imaju “kasno paljenje”. Takođe, treba obezbediti i da opozicija bude potpuno jedinstvena u tom stavu. Što pre krenete s ozbiljnim razgovorima i predstavljanjem posledica jednog, drugog ili trećeg scenarija, to ćete više plodotvornijih razgovora moći da obavite i u zemlji i u inostranstvu.
NN: Opozicija je razbijena u Srbiji. Ima li snage da se istinski ujedini?
JEREMIĆ: Da, prvi put od 2012. godine za to postoji realna šansa. Inače, kada bi se desili jedni izbori na bilo kom nivou koji su potpuno normalni, to bi bio ogroman šok za sistem – i rezultat bi bio bitno drugačiji od svih koje smo imali prethodnih godina. Režim u Srbiji u dobroj meri počiva na strahu i percepciji da su oni neoborivi, bogom dani i da će trajati zauvek. Onog momenta kada dođe do paljenja svetla, kada neko prvi put dobije priliku da na nacionalnoj televiziji kaže da je car go, doći će do njihovog naglog urušavanja. Vučić sebi ne može da priušti da izgubi izbore u Babušnici, Kuršumliji ili bilo kom drugom malom mestu u Srbiji, a kamoli u republičkom izbornom ciklusu. Natera li ga kombinacija unutrašnjeg i spoljnog pritiska na prihvatanje minimuma fer i poštenih izbornih uslova, on neće moći da se održi na vlasti.
NN: Sličnu, gotovo istu priču pričate kao i opozicija u Republici Srpskoj. Govorite režim, a vlast se osvaja na izborima. Može li se napraviti paralela između Srbije i Republike Srpske?
JEREMIĆ: S obzirom na veličinu, situacija u Srbiji daleko više utiče na Republiku Srpsku nego obrnuto. Ozbiljniji je, dakle, problem u Srbiji nego u Srpskoj, iako postoje mnoge sličnosti. Ali ima i jedna strašno bitna razlika. Mi u Srbiji na vlasti imamo čoveka vidno narušenog zdravlja. Sudeći po njegovim poslednjim javnim nastupima, njegovo stanje se očigledno pogoršava i on taj problem ne tretira na adekvatan način. S obzirom na količinu moći koju je skoncentrisao u svojim rukama, to ne može da vas ne zabrine. U Republici Srpskoj možete razne stvari zamerati svojim visokim rukovodiocima, no ogromna većina njih bi bila u stanju da prođe standardizovane psihološke testove.
NN: I pored svega toga, mislite da opozicija demokratskim putem može preuzeti vlast u Srbiji.
JEREMIĆ: Pokazaće vreme, ali bojim se da se poslednja faza Vučićeve vladavine neće bitno razlikovati od Miloševićeve.
NN: S ove vremenske distance, šta se to promijenilo od vremena u kojem ste bili ministar spoljnih poslova, pa i predsjednik Generalne skupštine UN-a?
JEREMIĆ: Srbija je danas duboko kriminalizovana teritorija pod autokratskom neokolonijalnom upravom. Aktuelna vlast se ponaša tako da svim međunarodnim akterima koji imaju bilo kakav interes bespogovorno ispunjava sve što oni od nje zatraže, a za uzvrat dobija podršku za nastavak svoje agresivne korumpirane administracije. To za posledicu ima dramatičan gubitak dostojanstva i ugleda Srbije u svetu, između ostalog.
NN: Kako gledate na situaciju u regionu? Stiče se utisak da se stvari zaoštravaju.
JEREMIĆ: U regionu imamo situaciju da je proces evropskih integracija suspendovan na duže vreme – to se neće promeniti u narednih sedam do deset godina. Isto tako, postoji ogromna opasnost od novog talasa izbeglica s Bliskog istoka. Većina međunarodnih zvaničnika ne postavlja pitanje da li će se, već kada će se to dogoditi. Čini se da na nas EU trenutno gleda kao na tampon zonu prema Bliskom istoku, pre svega u kontekstu nove migrantske krize. To se ne dešava prvi put u istoriji – na Balkanu je uvek neka sila imala interes u tome da s juga na sever kontinenta ili obrnuto neke stvari prolaze, a neka druga, njoj rivalna, da to zaustavi. U istorijskom smislu, samo ta dva agregatna geopolitička stanja Balkan prepoznaje – trgovinsko čvorište odnosno tranzit, ili bedem. Smatram da je naš interes da budemo ovo prvo, jer kada ste bedem treba vam čvrsta ruka, gazda, strahovlada, a kada ste trgovinsko čvorište – kompetentna administracija, propust za robu, infrastruktura, vladavina prava… Danas smo nažalost na ivici da se zakucamo kao bedem na duži niz godina. To ne smemo sebi da dozvolimo.
Brine me budućnost Republike Srpske
NN: U Banjaluku ste došli da govorite studentima, ali je zbog protesta “Pravde za Davida” taj skup otkazan. Šta ste im mislili reći?
JEREMIĆ: Mnogo šta, između ostalog i to da sam zabrinut za budućnost Republike Srpske. Ukoliko 2019. godine srpski narod dozvoli Vučiću (Aleksandar Vučić, predsjednik Srbije) da pređe most kosovske veleizdaje potpisujući sporazum o razgraničenju s Albancima, koji bi Prištini omogućio članstvo u UN-u, to je put s kojeg on više neće moći nazad. Kao i sa svakim drugim zločinom – najteže je počiniti onaj prvi, svaki sledeći je manje-više rutina. Vučić je 2012. došao na vlast uz zapadnu podršku, jer im je obećao da će “završiti” Kosovo, i zarad toga dobio odrešene ruke da zavede diktaturu u Srbiji. Da ga stranci posle toga ne bi pustili niz vodu, nastaviće da bespogovorno ispunjava sve njihove zahteve. A nije teško pogoditi šta je sledeća stvar koju će mu tražiti nakon Kosova, kako ga ne bi rušili s vlasti – Republika Srpska.