Volonteri su ključni za uspjeh događaja kao što su Olimpijske igre. Ali na Olimpijskim igrama u Tokiju mnogi od njih nisu imali šta da rade, dok su drugima – uprkos tome što su zahvalni – srušeni svi snovi.
Akiko Šinoda mislila je da će Olimpijske igre za nju biti jedinstvena prilika u životu. Bila je toliko uzbuđena što će postati volonterka da je provela mjesece učeći engleski, baš kao i znakovni jezik.
“Dolazila bih kući s posla u fabrici hrane i svako veče učila. Mislila sam da će mi to pomoći u komunikaciji sa navijačima”, rekla je ova majka dvoje djece.
Ali pred sam početak takmičenja naprasno joj je saopšteno da za njenim uslugama neće biti potrebe. Naime, odluka Japana da zabrani prisustvo većine posmatrača i uvede vanredno stanje tokom održavanja OI zbog pandemije pogodilo je sve volontere.
“Bila sam jako razočarana”, rekla je ova 37-godišnjakinja i dodala da nikad ranije nije imala kontakata sa strancima zato što nikada nije odlazila iz Japana.
“Ovo je bio moj san”, istakla je ona
Njena volonterska uniforma joj je već bila stigla. Ostala je nekorištena iako je dobila i pločicu sa svojim imenom na njoj. Ali našla je drugi način da izrazi olimpijski duh – pridružila se grupi čija je namjera bila da otpjeva nacionalnu himnu svake zemlje. Više od 1.300 volontera okupilo se da se siti ispjevaju na video-snimcima koje su postavljali na YouTube.
“Nema ko da navija za sportiste, tako da sam zaista željela da ih bodrim na ovaj način”, kaže Akiko. Otpjevala je himnu Antigve i Barbuda – zemlje za koju nikad nije ni čula – sa sedmogodišnjom kćerkom, dok su obje nosile tradicionalnu japansku nošnju.
“Delegacije tih zemalja pogledale su video-snimke i rekle nam da su im se mnogo dopali. Nekako sam se poslije toga osjećala bliska sa tim timovima”, kaže ona.
Proces izbora volontera na Olimpijskim igrama vrlo je selektivan. Za Tokio 2020 stiglo je više od 200.000 prijava, ali pozvano je manje od polovine volontera. U uži izbor je ušao Kacuja Kajo, živahni 79-godišnji penzioner.
“Ovo je bila sjajna prilika da se čovjek usavrši. Volim sportove, a do prije neku godinu trčao sam maraton”, kaže on.
On nije čak ni najstariji volonter. Čak je 139 volontera bilo u osamdesetim i nekolicina u devedesetim godinama.
Vikanje je bilo zabranjeno zato jer je moglo da olakša širenje kovida-19. Bilo je samo dozvoljeno aplaudiranje.
“Neki od nas osjećaju se kao da uopšte nisu potrebni”, kaže Nakajama Manacu, 31-godišnjakinja, koja je bila volonterka na takmičenjima u stonom tenisu.
Za mnoge volontere stvarnost ovih OI održanih pod vanrednim stanjem nije ispunila sva njihova očekivanja.
“Radovao sam se što ću moći da dijelim sreću prilikom pobjede i patnju prilikom poraza”, kaže Kacuja.
Drugi problem je bila i dosada, jer mnogi volonteri nisu dobili nikakva zaduženja. Zato se svaki deseti povukao sa dužnosti.
Organizatori su izjavili da nisu željeli dodatno da smanjuju broj volontera da ne bi razočarali više njih, ali je posljedica bila – previše ljudi i premalo posla za sve.
“Neki volonteri su samo stajali pred logom Olimpijskih igara po čitav dan”, kaže Nakajama.
“Sve što su radili – govorili su ljudima koji prave selfije da se razdvoje”.
Ona je zahvalna što je bila volonterka, ali njen najveći san – upoznavanje košarkaša – nije ostvaren.
“Bilo nam je zabranjeno da razgovaramo sa sportistima, jer bi to moglo da ih dekoncentriše”, kaže ona i dodaje da bi Olimpijske igre trebalo da budu festival mira.
“Ali zbog kovida mnogi ih doživljavaju kao veliko zlo”, zaključila je ona.
(agencije)