Viljas je analizirao igru najboljeg tenisera sveta u pokušaju da objasni njegovu dominaciju na ATP turu.
Srpski teniser iza sebe ima verovatno najuspešniju sezonu u istoriji tenisa, osvoji je tri Gren slema i 11 titula, uključujući i rekordnih šest Mastera.
„Novak je imao još jednu sjajnu sezonu i to pokazuje da uspeh koji ima nije slučajan. Poslednjih godina je usavršio igru i u 2015. godini je eksplodirao. Kako bi to ostvario on je primenio veoma specifičan sistem – on zna kada da napada i kada da se brani u zavisnosti od problema sa kojima se suočava u svakom meču. On zna šta treba da radi i preokrene situaciju kada se meč zakomplikuje.
Nešto što je veoma važno je da se on kreće veoma dobro na terenu. To je nešto što sam ja konstantno koristio i što mi je bilo teško da naučim. Ja sam usporavao igru kako bih pronašao neku alternativu kada nije išlo dobro. Zbog toga igrač ne mora da daje sve što može, već da dozira.”
“Đoković ponekad slomi reket jer je nezadovoljan svojom igrom, ali se kasnije brzo vraća u meč. On ima sve u svojoj glavi, može da zadrži mirnoću. On je osoba koja primenjuje nezavisan metod na ljudima koji su oko njega, on kontroliše sve. On veoma jasno zna kada da rizikuje, kada da igra dugačke, a kada kratke lopte. On čak može i da komunicira sa publikom, a da uopšte ne izgubi koncentraciju. To je divna osobina koju poseduje, kao da ima posebnu moć. To me impresionira.
On je izuzetno pametan Može da pravi dugačke ili kratke kretnje, može da se pretvara, da gestikulira… Radi stvari koje nisu normalne jer je on taj koji kontroliše situaciju. U neku ruku, ja sam bio kao on, jer iako ja nisam razgovarao sa ljudima oko sebe tokom meča, znao sam savršeno šta se dešava. To vam osigurava da zadržite kontrolu i da vas događaj ne nadvlada.
U jednom meču kada sam ga gledao jedan gledalac je viknuo nešto. Novak je samo pokazao na njega prstom kao da hoće da kaže ’vidim te’ i onda je osvojio spektakularan poen. Meč se završio, Novak je dobio i pogledao tog čoveka kako bi mu pokazao da ga vrisak uopšte nije poremetio. Ista stvar se dešavala sa Džonom Mekinroom.”
“Kada teniser dominira ATP turom, ostali igrači pokušavaju da shvate kako to radi. Možete da udarate i udarate i udarate… I u jednom trenutku zastanete i zapitate se zbog čega to radite. Koliko dugo ćete to raditi? Kada bi trebalo da pokušam nešto drugo? Ja sam to imao sa Jonom Cirijakom. 1977. godine nisam se plašio poraza, već toga što sam trebao da odbranim. Đoković je u ovim trenutku na vrhuncu svojih moći. Ako mu je potrebno da promeni ritam meča, promeniće reket ili razgovarati sa nekim. Konstantno se igra glavom protivnika.
Fizički je fleksibilan, savršeno se kreće na svim podlogama, posebno na tvrdoj, što je izuzetno teško. To je zadivljujuća snaga. Koristi uglove, spinove i sve vreme koristi svoje telo. Ja se identifikujem sa time, jer da bih udario ili stizao sve loptice, morao sam da budem fleksibilan. Đoković je međutim to preneo na viši nivo, u stanju je da trči veoma brzo i da se zaustavi tačno gde želi. Ili da iznenadi servera sa neverovatnim riternom. Ta rastegljivost je sprečila mnoge povrede u njegovoj karijeri, što je izuzetno bitan aspekt za tenisera.
I nešto što je ključno – on poseduje mnogo dobrih osobina i tačno zna kada da izabere najbolju za sebe, to je nešto što ne može svako.“
B92