Odluka Ustavnog suda BiH u predmetu broj AP-2004/18 donesena na sednici tog suda održanoj 20.5.2020. godine, koja se tiče ogromnog zemljišnog prostora u vlasništvu Republike Srpske, ponovo je, kao i neke ranije odluke tog suda o sličnim pitanjima, izazvala buru negodovanja u Republici Srpskoj. Srpski član Predsedništva BiH, gospodin Milorad Dodik, imao je poseban komentar tim povodom, nazvavši Ustavni sud BiH „kriminalnom organizacijom“. Nije moje da kao sudija komentarišem ovu izjavu niti navedenu odluku Ustavnog suda BiH, jer je postupak u tom predmetu još u toku.
Umesto toga, hoću da ukažem našoj javnosti na nešto o čemu se uporno ćuti skoro dve decenije. O čemu je reč? Sada već daleke 2001. godine Predsedništvo BiH je ratifikovalo Sporazum o pitanjima sukcesije bivše SFRJ, koji je zaključen u Beču 29.6.2001. godine. Činjenica je da je u Prilogu A tog sporazuma (član 2), koji se odnosi na pokretnu i nepokretnu imovinu SFRJ, ugovoreno da se nepokretna državna imovina koja se nalazila na teritoriji SFRJ prenosi državi sukcesoru na čijoj se teritoriji ta imovina nalazi. Iz ovoga mnogi u BiH zaključuju, naprečac, da to znači kako je sva nepokretna imovina SFRJ koja se nalazila u BiH imovina BiH.
Međutim, takvo zaključivanje je lišeno valjanog pravnog osnova, jer je redukcionističko i nesistematsko i upravo u tome je suštinska stvar na koju želim da u najkraćem ukažem ovim tekstom. Navedeno zaključivanje, prisutno u BiH, je redukcionizam u tumačenju jednog međunarodnog ugovora, usled čega je i nesistematsko, jer se član 2. Priloga A mora dovesti u vezu sa članom 6. tog istog priloga, imajući u vidu da je članom 6 doslovno ugovoreno: “Državi sukcesoru na čijoj se teritoriji nalazi nepokretna i materijalna pokretna imovina, za potrebe ovog Priloga ostaje da odluči da li takva imovina predstavlja državnu imovinu SFRJ u skladu sa međunarodnim pravom“.
Citirana odredba je od presudne važnosti za pravilno poimanje i rešavanje ovog pitanja, a naročito je važna za interese Republike Srpske u kojoj se o toj odredbi malo, bolje reći nikako ne govori našoj javnosti.
Važnost citirane odredbe je u najmanju ruku dvostruka. Prvo, ona znači da svaka država sukcesor bivše SFRJ tek treba da odluči da li predmetna imovina predstavlja državnu imovinu SFRJ ili ne. O ovom pitanju odluka ne znači odluku suda: Umesto toga, takvo pitanje se može urediti isključivo zakonom donetim od strane nadležnog parlamenta, a u slučaju BiH to je njena Parlamentarna skupština, koja to ni do danas nije učinila.
S obzirom da od svih država nastalih raspadom SFRJ, jedino BiH ima složeno (federalno-konfederalno) državno uređenje, to znači da u donošenju tog zakona Republika Srpska ima ustavne mehanizme da kroz parlamentarnu proceduru putem svojih predstavnika zaštiti svoje vitalne interese u vezi sa ovim problemom.
Bez takvog zakona nijedan sud, pa ni Ustavni sud BiH, nema pravo da odlučuje o tome da li je nešto bilo ili nije bilo državna imovina SFRJ, jer je prethodno zakonsko uređivanje, kao isključivi zakonski rezervat i obaveza po međunarodnom ugovoru, svojevrsni conditio sine qua non za odlučivanje bilo kog suda.
Iz svega prethodno rečenog na kraju teksta mogu se izvesti dva pravna zaključka, kao jedino ispravna. Prvi zaključak je da sve dok se ne donese takav zakon nijedan sud nema pravo da arbitrira o ovome. Drugi zaključak je da do donošenja tog zakona sva nepokretna imovina o kojoj je reč, a koja se nalazi na teritoriji Republike Srpske, ostaje isključivo njena imovina. Takav zaključak nesumnjivo proizlazi ne samo iz prethodno iznete argumentacije, već i iz odredbe Ustava BiH, prema kojoj sve što tim ustavom nije dato u nadležnost BiH pripada entitetima, kao i činjenice da nijednom odredbom Ustava BiH nije propisano pravo BiH na bilo koji dio imovine koji se nalazi na teritoriji Republike Srpske ili Federacije BiH.
(Autor je sudija Okružnog suda u Banjaluci)