Prema rečima predsednika udruženja Vladimira Čičarevića, još su u fazi prikupljanja dokumentacije i nadaju se da će za dve nedelje biti spremni za uzimanje DNK uzorka.
Ako uspeju, i ako se poklope DNK majke i deteta, biće to 43. dete za koje imaju potvrdu da je preprodato na rođenju.
Udruženje vodi paralelnu istragu i za poslednjih godinu i po uspeli su, tvrde, da uđu u trag na desetine mališana. Većina je, objašnjava Čičarević, nađena u Srbiji – neki su već zreli ljudi, dok su drugi još maloletni – ali su ih tragovi odveli i do nekih evropskih država, pa i Kanade.
“U Požarevcu smo sa roditeljima koji tragaju za devojčicom obišli opštinu, matičnu službu, porodilište, neonatologiju… Postoji osnovana sumnja da su određena lica protivpravno usvojila to dete”, kaže Čičarević, i objašnjava kako izgledaju njihove istrage. Do dece uglavnom dolaze preko medicinske i druge dokumentacije, prateći trag od protokola porodilje, pa nadalje…”
“Dete ne može da izađe iz bolnice ako se papiri “ne operu“ preko treće žene. Poredimo spiskove ko je sve tog dana, kad je beba navodno umrla, napustio porodilište. Polako sužavamo spisak “osumnjičenih“ i na kraju se uvek ispostavi da jedna od žena nema dokumentaciju da je vodila trudnoću. Nema dokumentacije da je bila trudna, a iz porodilišta izađe sa bebom”, tvrdi predsednik Udruženja.
Poseban problem su navodni pristanci majki da im dete bude usvojeno. Tvrde da je velikom broju porodilja davan “formidal“ radi omamljivanja. Njegove nuspojave kada se uzima terapijski mogu da budu apatija, depresija, nezainteresovanost, porodilja će potpisati bilo šta što joj poturite, a da se posle ničeg ne seća. Njoj će reći da joj je beba preminula, a, ako je ipak jednog dana potraži, tu je papir da je se, navodno, dobrovoljno odrekla.
U uputstvu za “formidal“ piše da se koristi za kratkotrajno lečenje nesanice, ali može da se primenjuje i pre operacije da bi pacijent postao pospan, dremljiv, oslobodio se uznemirenosti. Po prestanku uzimanja mogu da se pojave glavobolja, ekstremna anksioznost, napetost, nemir, konfuzija i razdražljivost.
Inače, Udruženje je do podataka dolazilo i preko insajdera u centrima za socijalni rad. Sumnjivo je uvek kada usvojitelj preskoči 20 mesta na listi čekanja i naprasno dođe do bebe. Većinu dece pronašli su preko matičnog broja i DNK analize.
“Sve papire prvo dobro proverimo, a onda naši ljudi ili detektivi iz privatne agencije sprovedu istragu na terenu. Kad uđu u trag osobi za koju se sumnja da je ukradena kao beba, traži se bilo kakav DNK materijal: žvaka, opušak, bilo šta. DNK uzorak majke i deteta šaljemo u laboratorije u Beču ili Švajcarskoj. Samo se jedan uzorak nije poklopio, dok 42 jesu. Ostali su u fazi provere”, objašnjava Čičarević.
DNK analizu, koja košta između 300 i 400 evra, finansiraju roditelji. Većina onih čija su pronađena deca maloletna ipak nije stupila u kontakt sa mališanima. To je za dete prevelik šok, koji može da stvori neizlečive traume. Roditelji to ne žele. Neće da mu upropaste detinjstvo i budućnost, nego čekaju da dete sazri, pokušavaju izokola da uspostave kontakt… Ipak, bilo je i nekoliko direktnih sučeljavanja:
“Prisustvovao sam pri desetak takvih susreta i bilo je veoma potresno, nabijeno energijom, pomešane tuga i radost. Ali nijedno dete nije prešlo da živi sa biološkim ocem i majkom. Većina nije želela da poveruje da je oteta i usvojena”.
Bilo je i pravih drama, usvojitelja koji su repetirali pištolje na članove udruženja i biološke roditelje, zatim, jedna tuča u matičnoj službi, jedna tuča roditelja i usvojitelja… Usvojitelji su čak paru koji je pronašao svoju ukradenu bebu pretukli drugo dete za opomenu!
“Svaka tri sata javljam se saradnicima iz bezbednosnih razloga. Ne idem nigde sam. Pretnje su postale moja svakodnevica”, kaže predsednik Udruženja roditelja nestalih beba.
Sumnja se da je u poslednje četiri decenije u Srbiji nestalo oko 10.000 novorođenčadi. Udruženje roditelja nestalih beba podnelo je oko 3.000 krivičnih prijava, ali, kažu, tužilaštvo nije pokrenulo nijedan postupak, ni dalo nalog za DNK analizu. Oni ne veruju da će se bilo šta promeniti ni posle 9. decembra, kada Srbiji ističe i produženi rok po presudi Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu, da omogući roditeljima da saznaju istinu i oštećene obešteti.
“Tužilaštva postupala”Branko Stamenković, iz Republičkog javnog tužilaštva, za Novosti tvrdi da su primedbe da tužilaštva ne postupaju po podnetim prijavama netačne:
“Od prvog dana kada je zabeleženo dostavljanje podataka ili podnošenje krivičnih prijava u vezi sa osnovama sumnje da je izvršeno neko od krivičnih dela zbog kojih je promenjen porodični status novorođene dece, javna tužilaštva su u kontinuitetu preduzela i preduzimaju sve zakonom prediđene radnje radi utvrđivanja konkretnog činjeničnog stanja u svakom od navedenih slučajeva. Radnje i mere obuhvataju prikupljanje obaveštenja i raspoloživih podataka od svih relevantnih državnih ustanova i organa, kao i pojedinaca”.
Stamenković naglašava da podaci iz svih nadležnih tužilaštava ukazuju na to da je u svakom slučaju preduzeta bar neka od radnji pretkrivičnog, odnosno prethodnog krivičnog postupka.Grana Štefan iz Niša i Milijana Čumić iz Beograda tvrde da su pronašle decu Nišlijka Grana Štefan, jedna od mnogih majki koje ne veruje u zvaničnu verziju o smrti svojih beba, tvrdi da je pronašla dečaka za koga smatra da je njen sin, koji je 1987. godine navodno umro po rođenju u niškom porodilištu.
Godinama već krišom osmatra mladića u Nišu, za koga kaže da liči kao „jaje jajetu“ na svoju bliznakinju, njenu kćerku Mariju.
“Srce mi kaže da mu priđem, ali razum preovladava”, kaže Grana. “Gledam ga, ustežem se, duša boli, plačem, ali ne smem da mu priđem. A gledam svoje dete”.
Grana je na svet donela devojčicu i dečaka, jednojajčane blizance. Porodio ju je lekar Palestinac, zvao se Valid Masad, a bebe su bile dobro, obe su zaplakale. Međutim, potom joj je saopšteno da joj je muška beba mrtva.
Ona tvrdi da je prilikom izlaska iz porodilišta dobila prvi dokaz da joj sin nije umro. Dali su joj otpusnu listu u kojoj je pisalo da je dete muško. Kaže da su, kada su to primetili, precrtali, pa zaokružili žensko.
“Još čudnije je da je pisalo da sam iz bolnice izašla 19. juna 1987, a dete 19. juna 1988.”, priča Grana. “Takođe, u detetovoj listi je pisao datum rođenja 11. maj 1988. umesto 1987. Pomešali su otpusne liste, a onima koji su uzeli dečaka greškom su dali ćerkinu. Hteli su da u dokumentaciji prikažu da je on rođen godinu dana kasnije”.
Grana Štefan je, sa još 12 sumnjičavih roditelja, 2005. godine zvanično od niškog Novog groblja zatražila odgovor da li je bilo sahrana dece koja su navodno umrla u bolnici. Dobili su odgovor da nije bilo sahrana dece, prenose Novosti.Slučaj Milijane Čumić iz Beograda smatra se najjačim i najargumentovanijim u celoj aferi nestalih beba. Ona je celu istragu sama uradila, sakupila dokaze i pronašla svoje dete. Međutim, sud, ni nakon što je prikupila dokumentaciju, ne dozvoljava DNK analizu.
Milijani su posle porođaja, 21. decembra 1978. godine, u bolnici rekli da je njeno dete rođeno mrtvo. U stvari, kako tvrdi, njeno dete su proglasili mrtvim i zamenili u porodilištu Gradske bolnice u Beogradu.
Nakon višegodišnje pretrage dokumentacije, Milijana je saznala da su se tog dana u Gradskoj bolnici porodile još dve žene – Naila i Ružica.
“Nas tri rodile smo dve devojčice i jedno defektno dete koje je, kako se kasnije ispostavilo, preminulo”, priča Milijana. “Naila je rodila to defektno dete, pa su joj dali Ružičino dete, a Ružici je pripalo moje”.
Milijana je 2002. godine u jednom selu kod Obrenovca pronašla svoju Anu.
“Sačekala me je na kapiji, ne znajući ko sam”, ističe Čumićeva. “Srce mi se steglo. Izgledala je kao ja u njenim godinama. Predstavila sam joj se kao tetka Milijana. I njeni “roditelji“ su me lepo primili. Sve sam im ispričala. Ana je u jednom trenutku rekla: “I ja sam rođena sa istom težinom kao i vaša kćerka“.
Ana je posetila Čumiće u Beogradu. Međutim, sud i dalje odbija DNK analizu.
( Večernje novosti)