Moj domaćin i sagovornik Siniša Ognjenović iz eko- sela „Gaj oskoruša”, smeštenog na brdu između Zaječara i Boljevca, jedan je od onih malobrojnih koji su još pre više od dvadeset godina izabrali „put kojim se ređe ide”. Odrastao je u Beogradu, završio je mašinski fakultet ali ga je srce uvek vuklo u naručje prirode, a duša tražila njenu širinu, toplinu i sigurnost.
“Za mene je ovo jedini način kojim mogu da živim. Odmalena me veoma zanima biologija i o tome sam mnogo naučio, pa sam odlučio da studiram nešto sasvim drugačije. I mislim da je to dobro jer čovek treba da stiče različita znanja, pošto se nikada ne zna kada mogu zatrebati.
Volim rad u bašti, pčelarstvo, ali volim i da gradim, pravim ili obnavljam stvari svojim rukama. Ja sam srećan čovek. Imam 49 godina, a 26 živim u penziji jer nemam ni dana radnog staža niti mi treba, iako sve vreme naporno radim.
Devedesetih sam sa još nekoliko porodica tragao za imanjem koje bismo kupili i osnovali eko-selo. Imali smo sreće da od jednog Zaječarca dobijemo besplatno ovaj hektar i po zapuštenog voćnjaka. Pre dve decenije krenuli smo sa raščišćavanjem i izgradnjom objekata za život. Nažalost, zbog teške situacije u Srbiji ostali su brzo odustali.
Moja tadašnja supruga i ja smo nakon tri godine sagradili kuću od kamena i drveta, iskopali arterski bunar, uveli struju i ovde se nastanili. Ali kada je stariji sin završio drugi razred, seoska škola je rasformirana pa smo bili prinuđeni da se vratimo u Beograd. Međutim, ja sam i dalje mnogo vremena provodio u Gaju.
(lovesensa.rs)