“Jedi da bi živio, ne živi da bi jeo”, je poslovica koju bi trebao da nauči svako ko dolazi sa prostora bivše Jugoslavije. Međutim, ishrana koju smo usvojili je idealna za gomilanje kilograma.
Da li zbog toga što smo često bili u tolikoj oskudici da smo jeli samo suv hljeb ili zato što nam je genetski zapisano da jedemo često i jedemo mnogomnogi ne mogu da se izbore sa viškom kilograma, pogotovo “pod stare dane”.
Navika broj 1: Uz kafu se obavezno jede nešto slatko
Ratluk, kocka šećera, kolač, sladoled – bilo šta. Kada nam dolaze gosti, glavno je napraviti kolač koji ćemo poslužiti uz kafu. To je prvo pravilo dobrog gostoprimstva.
– Ne jedem slatko – je rečenica koju nijedan gost nikad nije izgovorio na Balkanu.
Slatko se ne odbija, a pogotovo ono od šljiva čija je razmjera 1kg voća jednako 1 kg šećera.
Navika broj 2: Svaki obrok mora se sastojati od tri jela
Prvo ide supica, a potom glavno jelo i obavezna salata (šopska sa sirom). Dok neki samo salatu jedu kao glavni obrok ona se kod nas “ne računa”. Jede se mnogo , jede se često i jede se obilno. Hljeb se ne zaboravlja i sastavni dio je svakog jela, pa čak i onog koje uključuje tjesteninu ili pirinač.
Većina nas još vuče traume iz djetinjstva o tanjiru supe nakon koga u želucu nema mjesta za glavo jelo, a majka insistira.
“Djeda će zaklati prase”, je rečenica koju bake s velikim uživanjem koriste da ti dokažu koliko im je važno to što im dolaziš ovaj vikend.
Da bi “zaklali jagnje, prase ili pile”, nije potrebno veliko slavlje – dovoljno je da se porodica okupi. Ako se već kupuje roštilj, računa se po pola kilograma mesa po članu porodice.
Salata se tada napravi, ali rijetko jede – jer ko ima toliki kapacitet da uz pola kile mesa ugura i koju kašiku kupusa u želudac?! Dobro, mjesta za baklavu uvijek ima ili za pitu od jabuka, što da ne!