Konferenciju OEBS-a je austrijsko predsedništvo na kraju svog jednogodišnjeg turnusa zamislilo kao blistavi momenat s fanfarama i ritualnim prenosom odgovornosti na novog predsedavajućeg Italiju.
Scena je u potpunosti bila postavljena za ceremonijal u najvišem stilu: skup se održavao u imperijalnom Hofburgu, na više kvadrata nego što su ikada ustupljeni OEBS-u; novinari su sedeli u dvorani za pres-konferencije koja po sjaju nije zaostajala za onom u kojoj su sedeli ministri; trebalo je da dobre slike u svet pošalju dobre vibracije.
Kao prvo, svečanost primopredaje je otpala jer je italijanski ministar spoljnih poslova Anđelino Alfano otputovao još u četvrtak, posle samo nekoliko sati provedenih u Beču.
Završna pres-konferencija je tako održana van pozlaćenih prostora, na maloj sakrivenoj galeriji do koje se stiže provizornim stepenicama i golim hodnicima za liferante i održavanje zgrade. Pred novinarima su se pojavili samo Sebastijan Kurc i švajcarski diplomata Tomas Greminger, i oni zbunjeni ko na kom mestu sedi, i kakav medijski kraj zadati skupu koji je u sredu započeo uz državnu pompu dočeka, a u petak završio kod ulaza za poslugu.
Ukrajinska kriza prekrila sve diplomatske kote
Činjenica da skup 40 ministara spoljnih poslova završava tako neceremonijalno, nema toliko veze sa abruptnim odlaskom italijanskog ministra.
Sigurno, susret Kurca i Alfana nije bio lak, razgovaralo se o planinskom prelazu Brener kao ruti preko koje se ilegalni migranti prebacuju iz Italije u Austriju. Na tamošnu situaciju Beč i Rim gledaju drugačije, ali to su, u široj slici, samo lokalno-evropski problemi. Alfano nije otišao u ljutnji, već u odbijanju trijumfa bilo koje vrste koji bi se mogao pripisati samitu OEBS-a.
Iako su austrijski organizatori to zamislili drugačije, i u prvi plan gurali borbu protiv radikalizacije i terorizma kao sigurnu konsenzualnu temu, u stvarnosti se nametnula jedna druga i zasenila sve ostale: ukrajinska kriza.
Prošlih nekoliko nedelja su SAD i Rusija vodile diskretne pregovore o situaciji u Ukrajini, čak do mere da su diplomatski krugovi ovde očekivali realistično približavanje stavova. Izgledalo je kao da ima nade.
Ali kad je u Beč stigao samo američki šef pregovaračke grupe Kurt Voker, a ne i njegov ruski pandan Vladislav Surkov, bilo je jasno da napretka nema. Na taj loš protokolarni početak nadovezao se odmah u četvrtak na plenarnoj sednici verbalni sudar ministara Rusije i Amerike, Sergeja Lavrova i Reksa Tilersona.
Tilerson je izjavio da Vašington nikada neće priznati ruski “pokušaj aneksije” Krima, te da će sankcije ostati na snazi do potpunog povlačenja Moskve sa Krima. Lavrov je, sa svoje strane, prebacio Amerikancima da ruski koncept “plavih šlemova” UN za istočnu Ukrajinu pokušavaju da okrenu “s noge na glavu”.
Pri tome je Lavrov prvi put od izbijanja konflikta, pre skoro četiri godine, dobio otvorenu diplomatsku podršku jedne evropske zemlje: mađarski ministar Peter Sijarto se umešao u zagrejanu razmenu argumenata i optužio Kijev za diskriminaciju mađarske manjine u ukrajinskom regionu Transkarpatije, kao i uopšte politiku ukrajinskih vlasti prema svim manjinama.
Kijev ne zna sa manjinama, rekao je Sijarto i zatražio službenu reakciju OEBS-a i odašiljanje posmatračke misije na teren.
Ukrajina, cela nedirnuta
Tilersonov govor na plenarnoj sednici je vrlo jasno sročen u smeru dalje konfrontacije sa Moskvom. Prvi put Vašington tu upotrebljava diferencirani stav prema sankcijama i posmatra ih u dva dela – jedan američki, drugi evropski.
Američki deo: “Nikada nećemo prihvatiti rusku okupaciju i pokušaj aneksije Krima. Sankcije zbog Krima ostaju na snazi dok Rusija ne vrati punu kontrolu poluostrva Ukrajini.”
Evropski deo: “U istočnoj Ukrajini se pridružujemo našim evropskim partnerima u održavanju sankcija prema Rusiji sve dok Rusija ne bude povukla snage iz Donbasa i poštovala dogovor iz Minska. Dok Ukrajina čini napore da ispuni svoj deo odgovornosti iz tog papira, Rusija ne. Rusija naoružava, vodi, trenira i popunjava redove antivladinih snaga.”
Drugim rečima, ako bi Evropska unija i ukinula sankcije Rusiji zbog istočne Ukrajine, Amerika ne bi zbog Krima.
Frontovi ili, kako je Sebastijan Kurc juče rekao, “blokovi” postaju sve jasniji.
EU je službeno daleko od ukidanja sankcija Moskvi, ali nije tajna da monolitnost tim povodom više ne postoji, ako je ikada i postojala. U danima uoči Samita OEBS-a, i u “bloku” prosankcijski raspoloženih medija u Austriji i Nemačkoj pojavili su se tekstovi o tome da Ukrajina nema interesa za sprovođenje dogovora iz Minska, pa ga zato i ne sprovodi.
Austrijski Prese (7. 12): “Dogovor iz Minska je za Kijev mrtav, izjavio je ukrajinski ministar unutrašnjih poslova Arsen Avakov i time javno izrekao ono što službeni Kijev misli, ali po pravilu ne kaže. Kijev zamera tom dogovoru nedovoljne bezbednosne garancije. Ali u međuvremenu, u Ukrajini je nestala i društvene podrška za bilo kakav kompromis sa Rusijom. Zbog toga Kijev i ne žuri sa primenom tačaka iz dogovora iz Minska; Kijev bi umesto toga radije veći angažman SAD.”
Ukratko, čak i mediji koji izrazito ne vole Moskvu priznaju da dogovor iz Minska ne poštuju ni Moskva ni Kijev, ali je sankcije zbog toga svejedno dobila samo Moskva.
Konstatacija da “Kijev očekuje veći angažman SAD” dobila je brzu potvrdu na upravo završenom samitu OEBS-a u Beču.
Nema sumnje da je Vašington krenuo u široku diplomatsku ofanzivu na više paralelnih frontova. Čitav Tilersonov govor bio je kompaktno složena optužba Moskve po više tačaka: Ukrajina, Gruzija, Moldavija, Nagorno Karabah.
Na kraju i Balkan, “gde i pored nekog napretka, vlada nestabilnost u pojedinim delovima, posebno u Bosni i Hercegovini pred izbore iduće godine”.
Lavrov se u petak pojavio sam pred novinarima, u velikoj dvorani ustupljenoj predstavnicima medija za produkciju lepih slika i optimističnih izveštaja. Nema više javnih zajedničkih nastupa sa američkim kolegom, kakvi su samo pre dve godine još bili mogući u bečkom Ana Grand hotelu.
“Vašington provocira”
Lavrov je bio “jasan i konkretan”, kako je glasio opšti komentar u pres-centru. Neko to može doživeti kao napredak, oni realističniji vide u tome potvrdu teze Sebastijana Kurca o “povratku blokovskog mišljenja” – blokovi uvek misle jasno i konkretno, inače ne bi među sobom povlačili granice.
Sam susret Lavrova i Tilersona u četvrtak, održan posle plenarne konferencije, protekao je u negovanju antagonizma. Bio je naravno zatvoren za javnost, ali su i jedan i drugi na dolasku, odlasku i u prolazu dobacili novinarima dovoljno izjava sa malo prostora za optimizam.
Lavrov se tako požalio zbog “svesnog, planskog uništavanja bilateralnih odnosa” sa američke strane. Dok se oko Sirije “može govoriti o izvesnim tačkama dodira”, Ukrajina ostaje slučaj nepremostivih razlika.
Za američkog šefa pregovaračke misije Kurta Vokera, Lavrov je rekao, a posle to ponovio i na službenoj pres-konferenciji, da eventualnu mirovnu misiju UN za Ukrajinu u startu pokušava da pretvori u snagu koja će “obaviti posao za Kijev”, u smislu uspostavljanja status pre mira, a ne prvo mir pa onda dogovor o statusu.
Problem s dokumentom iz Minska je po Lavrovu taj da američka strana “šalje signale” Ukrajincima da ne moraju poštovati njegove odredbe. Lavrov: “Članovi ukrajinske vlade otvoreno govore da im ‘Minsk’ ne treba jer su u stanju da probleme reše vojnim putem. Od Vašingtona smo tražili da prekine s takvim provokacijama.”
Sa svoje strane, ukrajinski ministar Pavlo Klimkin je u intervjuu za austrijsku novinsku agenciju APA izjavio kako je Moskva ta koja opstruira i dogovor iz Minska i moguću misiju plavih šlemova, jer za Rusiju “čak i normalna mirovna misija UN izgleda kao okupaciona administracija, što je neobičan stav, budući da u istočnoj Ukrajini već godinama deluje ruska okupaciona administracija”.
Mirovna misija UN za Ukrajinu sada je dalja nego što je bila pre bečkog samita, na kome je ona, po planu domaćina, bila isplanirana kao božićni poklon.
Zajedno sa drugim otvorenim pitanjima oko čijeg eksplozivnog potencijala se Vašington i Moskva sve više i sve brže udaljavaju, kao što su Severna Koreja, Bliski istok, Iran, ovaj samit je na kraju samo stavio ljutu travu na ljutu ranu.
Beč je tri dana bio pozorišna bina za nemilosrdnu konfrontaciju dve supersile. Da, ponovo ih imamo dve.
RTS