Poslednjih nekoliko godina, s vremena na vreme, kao najsnažnija bujica, digne se medijska i druga galama o pravosudnom progonu predsednika Republike Srpske Milorada Dodika. A onda se se sve utiša, splasne kao da ničeg nije bilo. Tako su protekli i poslednji dani januara, ali, za razliku od nekih pređašnjih situacija, ovog puta izgleda da u celoj priči nečeg ima.
Prvo su mediji bliski Dodiku lansirali vest da Tužilaštvo BiH traži proveru svih Dodikov bankarskih računa, pretres prostorija u okviru priprema za spektakularno hapšenje i onda su krenule kojekakve maštarije – što medijske što onih koji vole da ih zovu analitičarima.
Prema saznanjima do kojih je došao NIN, zasad je jedino tačno da se proveravaju bankarski računi, ali to se, kažu upućeni, u svim uređenim zemljama radi za mnoge i to ne mora ništa da znači, mada može.
Okidač za ovu najnoviju galamu je verovatno učestala priča o Dodikovoj kupovini vile na Dedinju pre skoro devet godina i dizanje kredita za taj posao, ali godinu dana kasnije, kako se tvrdi.
Saslušavan je i vlasnik banke Slobodan Pavlović koji ima i američko državljanstvo i tu je izgleda sporno što pečat Vlade Republike Srpske stoji na ugovoru tamo gde mu nije mesto. Dosadašnja objašnjenja o svemu tome u javnosti su delovala prilično mucavo.
Još dve sporne banke opozicija, a i jedan deo javnosti, pokušavaju natovariti Dodiku. Jedna je ”Bobar” banka koja je nakon smrti njenog vlasnika odmah otišla u stečaj, a vlasnik je bio član rukovodstva Dodikove partije.
Tu je po svoj prilici propao novac velikog broja preduzeća, a najviše je izgubljeno ”državnih para” – državnih preduzeća, javnih fondova i budžeta lokalnih zajednica. Druga je ”Banka Srpske” u većinskom vlasništvu Republike Srpske. Ona je u blokadi, a javnosti još nije saopšteno o kojim se sumama radi i šta je konačno rešenje za tu banku.
Opozicija je u javnost, osim ovoga, izašla i sa spiskom od čak 150 afera i tvrdi da je tu kroz koruptivne i kriminalne radnje propalo nekoliko milijardi evra što za malu Republiku Srpsku deluje gotovo nestvarno.
Na sve to Dodik učestalo odgovara da je reč o projektu urušavanja ili obesmišljavanja Republike Srpske i da ga žele skloniti jer je najveća prepreka takvim nakanama. Govori : ”Spavam kao beba, ne mogu me uplašiti”.
Ipak, ispod radara medija i javnosti promiče činjenica da se u Tužilaštvu BiH sve češće saslušavaju neki ljudi iz poslovnog sveta koje kolokvijalno neki zovu ”Dodikovi tajkuni”.
U kućnim i kafanskim analizama to se već vidi kao proces opkoljavanja Dodika. On sam pokušava ostaviti utisak potpuno mirna čoveka objašnjenjem da nije naivan i da zna da ga odavno prate mnoge svetske obaveštajne službe.
Ipak, na domaćem planu često vređa i najdronamernije kada pokušavaju da postave pitanje razjašnjenja neke od afera. Obično im zalepi etiketu izdajnika Republike Srpske, pa se pristojan svet najčešće kloni bilo kakvog javnog dijaloga, a mediji se ovde dele na Dodikove i one druge.
Dabome, oštra podela na ”izdajnike” (kako Dodik zove opoziciju) i ”kriminalce” (kako opozicija zove Dodikovu vlast) prenela se i najšire slojeve stanovništva i sve podseća na ono vreme kada je Dodik 1997. i 1998. godine dolazio na vlast.
Sada su uloge i etikete zamenjene, ali Republika Srpska jednako trpi – ekonomski i socijalni probleiu su u drugom planu, a drštveni dijalog je zamenjen sve primitivnijim sudarima dve političke grupacije. Ima i katastrofičnih prognoza i slutnji da bi sve moglo završiti i vanistitucionalnom brobom za vlast, nekoj vrsti uličnih obračuna koja će onda svako tumačiti na svoj način.
Republiku Srpsku gotovo niko ne posećuje, deluje prilično izolovano, ako se izuzme neka vrsta vrlo ozbiljne poruke koju verovatno nosi činjenica da su u vrlo kratkom roku Banjaluku posetile dve delegacije – jedna Slobodarske partije Austrije, a druga Nacionalnog fronta Francuske. Obe se ubrajaju u krajnju evropsku desnicu, a Dodik je zvanično načelu socijaldemokratske partije. I jedni i drugi su, kako je obznanjeno, podržali Republiku Srpsku.
Da li je to baš trebalo Republici Srpskoj, šta oni realno mogu osim realne osim verbalne podrške, kakvu pruku sve to skupa šalje u svet. Ovde, međutim, postoji uverenje da je Dodiku ova vrsta propagande potrebna kako bi na untrašnjem planu neukim masama poručio kako ima neke važne međunarodne kontakte i poslove.
Ipak, zbog svoje ”međunarodne aktivnosti” ima ozbiljne bočne udare odakle se najmanje nadao – iz svoje partije. Naime, deo članstva traži ”druženje” sa sličnim političkim opcijama, a ne krajnjom evropskom desnicom.
Dodik to zasad drži pod kontrolom pričom da je reč o ”poslovima važnim za Republiku Srpsku”, ali obavešteniji hroničari ovdašnjih zbivanja tvrde da bi mogao biti vrlo iznenađen pobunom dela članstva.
Autor: Branislav Božić
Izvor: NIN