– Tu su bile smrti dragih ljudi, ali ja mislim da je mene u svemu tome uvjek spasavala prosto disciplina koju sam ja od malih nogu nekako u sebi imala, zahvaljujući mojim roditeljima, usađeno, a to je rad, rad, rad. Ja se sjećam, recimo, poslije Mucijeve smrti, ušla sam u „Atelje“, skinuli su predstave, jer se to desilo iznenada, a ja sam imala tih dana predstave i tri dana je ostalo do sahrane, i onda je prošla sahrana i sutradan poslije sahrane je trebalo da bude predstava koja nije skinuta. Znači, ja četiri dana nisam u stvari igrala i onda su me zvali na vrijeme da pitaju da li bi ja mogla, ja kažem: „Pa, ako me pitate, ja ne mogu, ali ja svaki put ću jednom doći i biće prvi put, i da dođem za nedjelju, prema tome, doći ću, doći ću sutra“. I to mi se jedini put u životu desilo da kad sam ušla u „Atelje“ koji je bio njegova druga kuća, zapravo, jer on je pola vremena provodio tamo, pola u kući, tada je bio upravnik i ja ulazim i kažem sebi, “šta ja ovo radim” – rekla je Ceca, pa dodala:
– Prvi put i jedini put da sam obesmislila svoj poziv. Obesmislila. I onako sam se k'o zombi popela gore u garderobu, mi imamo tamo grupne garderobe, „Atelje“ uvijek tako, nema one odvojene, ženska garderoba i tu je bilo još koleginica, bila je i Kaja i ta predstava je obuhvatala nas više žena i ja sam to nekako odigrala. Sjela sam malo s njima i sutradan sam imala tu istu predstavu. Sutradan kada sam došla, bilo mi je lakše, a one mi kažu: „E, danas si došla k sebi“. Nisam ni bila svjesna da sam se tog prethodnog dana vjerovatno ponašala kao neki automat, rekla sam sve što treba, ono, kako da kažem, po sjećanju, po uvježbanosti, ali nisam bila zapravo suštinski prisutna. Poslije sam razmišljala o tome i onda sam nastavila da radim i to je jedini spas, angažovanje oko nečega, da nemaš kada… Ti ne možeš ništa, stvar je gotova, piše Blic.
