Do pre nekoliko godina smo imali samo jednu medalju, sada smo osvojili tri na poslednja četiri takmičenja.
Košarkaši Srbije su opet svetska sila, samo je pitanje trenutka kada će se opet naći na najvišem stepeniku pobedničkog postolja.
Prkosno je najavio Bogdan Bogdanović, a ponovio selektor Aleksandar Đorđević – osvojićemo mi to zlato!
Pre nekoliko meseci smo pričali na kolikim će “slatkim” mukama biti selektor prilikom odabira igrača koji će igrati na Evrobasketu.
Posetepeno se taj broj smanjivao, jedan za drugim su odustajali i “otpadali”, pa na kraju Đorđević bukvalno nije ni morao da odlučuje kojih će to 12 putovati u Istanbul. Svaka druga reprezentacija bi se u toj situaciji bukvalno raspala, dok je naša postala samo jača.
U proteklih 20 dana tih 12 momaka je pokazalo da su najbolje što Srbija ima. Svakog dana su, što se kaže, “ginuli” na parketu, igrali sve bolje, jače, silnije, strastvenije. Svaki dobar potez saigrača su pozdravljali, za svaki svoj loš se izvinjavali i napinjali još jače da se iskupe.
Pratili su primer svog kapitena Mačvana koji je posle jedne od pobeda kritikovao sebe kao da je koštao svoj tim daljeg plasmana, a već u sledećoj bio glavna pokretačka snaga ekipe.
To su videli navijači koji su u “otpisanima” pronašli deo sebe i bodrili ih iz dana u dan ne maštajući o medalji, nego se radujući narednom meču u kojem će moći da uživaju u savršenom primeru rođenog pobednika.
Nadigrali su jednu Letoniju koja može svakom timu da ubaci 100 poena. Dobili su Rusiju koja u svom sastavu ima jednog od najboljih bekova na svetu, i podršku jednog od moćnijih centara današnjice. I to nakon što su poraženi u prvom susretu.
Rutinski su dobili domaćina Tursku pred 10.000 fanatičnih navijača, tim koji bez obzira na sastav i situaciju na svom parketu uvek igra deset puta bolje nego što se to od njega očekuje. Razbili su i jedan od boljih italijanskih timova u prethodnih nekoliko godina čiju kičnu čini fantastični trio Belineli-Datome-Meli.
Nažalost, na kraju nisu nagrađeni za znoj i krv kojima su natopili voljeni dres. Odlučili su detalji, možda i neki koji ne bi trebalo da odlučuju, stisli su ruku pobedniku i obećali sebi da će sledeći put oni biti ti kojima će čestitati.
Reka suza Vladimira Lučića i Bogdana Bogdanovića, njegovu knedlu u grlu dok pokušava da objasni koliko mu je teško, ne zbog promašenih šuteva, već zbog toga što više nije imao snage da pokuša još koji put, su samo dve od hiljadu stvari ovog tima koje kažu – mi smo šampioni!
Na porazima se uči, na neuspesima jača, a ovo srebro koje je s jedne strane ogroman uspeh s obzirom na okolnosti, a s druge nikakva uteha za ove ljudine, biće sigurno kamen temeljac onoga što nas čeka u budućnosti.
Koliko godina su nama u leđa gledali Španci pre neko što su uspostavili apsolutnu vladavinu svetskom košarkom? Sledeća nam donosi pauzu kada su u pitanju velika takmičenja, kreće osporavani eksperiment FIBA sa kvalifikacijama, a onda 2019. “Orlovi” poleću ka novoj medalji.
Zlatnoj, sigurno.
(B92)