Lazar Rišar je srpski Forest Gamp. Trčao je polumaratone, maratone, pa i ultramaratone, a od 2011. godine postao je poznat javnosti
Sigurno se svi sećate dečaka Lazara Rišara iz Sombora, koji je sa sedamnaest godina u starim pocepanim cipelama i pantalonama, bez sata treninga, pretrčao svoj prvi polumaraton (21 km). Priča o njemu izazvala je velike emocije na društvenim mrežama, a najviše zbog toga što je njegov život postao mnogo teži i što su ljudi bili okrutni prema njemu.
Lazar je srpski Forest Gamp. Trčao je polumaratone, maratone, pa i ultramaratone. Već 2011. godine postao je poznat javnosti, kada su o njemu pisale novine, snimane su emisije o njemu na nekoliko nacionalnih televizija.
Tada mu je obećana pomoć od grada Sombora koja, kako se navodi u postu na Fejsbuku, nikada nije stigla. Međutim, Lazar je dobio pomoć od raznih znanih i neznanih dobročinitelja.
O Lazaru su 2013. godine opet pisale srpske novine zahvaljujući kojima su dobri ljudi prepoznali njegovu volju, pa je dobio posao na benzinskoj pumpi, a u međuvremenu, završio je i specijalnu osnovnu školu.
I sve je izgledalo mnogo bolje nego ranije. Ali, velika porodica u kojoj je živeo zloupotrebila je njegovu popularnost i primala je svaku vrstu pomoći koja je ustvari stizala za Lazara. Živeli su bolje nego ranije. A onda, kada pomoći više nije bilo, početkom prošle godine, Lazar je na najneverovatniji način bio udaljen iz te porodice.
Pod optužbom da je pokušao da napastvuje jednu devojčicu iz porodice, Lazar je dva meseca (od kraja januara do kraja marta) prošle godine, proveo u zatvoru u zatvorskoj psihijatrijskoj ustanovi gde je bio vezivan, kljukan lekovima, živeći između nevinosti svoga sna i pakla sopstvene jave.
Posle dva meseca, kada se otkrilo da je sve bilo laž, Lazar je, nalogom nadležnog tužioca, po hitnom postupku oslobođen. Nadoknadu za paklena dva meseca svog života nije dobio.
Za vreme boravka u zatvoru izgubio je posao na pumpi i ostao bez bilo kakvih sredstava za život, a nije više imao ni gde da ode. Ali je nastavio da trči. Dobrotom jednog Somborca, skoro pola godine je proveo u njegovom praznom stanu. Radio je gde god su ga zvali, bilo za hranu, bilo za neku sitnu paru.
Nastavio je da trči. Maratoni, medalje i pehari su se ređali (ima ih već na desetine).
Kada je, početkom jeseni, morao da se iseli iz stana u kome je privremeno živeo, našao je skromnu sobicu u staroj kući na somborskoj periferiji, u kojoj prespava pod tankim jorgančićem (ostao je bez svih svojih stvari posle zatvora, jer mu je sve razvučeno, a mnogo toga što je dobio još je ranije razdelio onima koji nemaju).
Danas je ponosni vlasnik garsonjere u Somboru, koji je dobio zahvaljujući dobrim ljudima.
Na Ostrog odlazi često i provodi po nekoliko nedelja, gde pomaže manastirskom bratstvu.
Kaže da mu je tamo najlepše.
(Telegraf.rs)