Tako se u najkraćem mogu opisati uzroci poraza Srbije od Francuske u meču za treće mesto na Evrobasketu – 81:68.
’Trikolori’ su želeli zlato, doživeli su bolan poraz od Španije u polufinalu, ali, osim dana više za odmor, poseduju i drugačiji mentalitet od Srbije – ne samo naše sadašnje košarkaške selekcije, već generalno. Jednostavno, u najvećem broju slučajeva sporije uspevamo da prebolimo teške poraze. Zato je ovaj ishod bio i očekivan, nezavisno od kvaliteta francuske reprezentacije koji je nesporan.
Ruku na srce, Francuzi ni sada nisu blistali, pogotovo ne dve najveće zvezde Parker i Batum, ali pokazali su više žara i agresivnosti, i na pravi način koristili su sve prednosti koje imaju u odnosu na naš tim.
’Orlovi’ su ponovo previše insistirali na šutu za tri poena – problem koji je ispoljen još u meču sa Nemačkom u prvoj fazi sada se ponovio onog trenutka kad su zatvorena Teodosićeva dodavanja u reket. Na kraju, Srbija je šutnula više trojki nego dvojki (31-24), što nikako nije dobar znak.
Petorka sa Ercegom i Bjelicom fizički nije mogla da se nosi sa Francuzima u reketu, naročito kada je na parketu bio Gober, rival je i iz drugog plana bio agresivniji na skoku – spoljni igrači Francuske uhvatili su pet lopti u napadu, naši nijednu. Ukupno je rival imao 14 više skokova (43-29) i dao je devet poena više iz ’drugog napada’.
Bilo je očigledno i da je Srbiji nedostajalo snage – da li je to zapravo tako ili je više na mentalnoj osnovi, nije ni toliko važno. Pri (retkim) prodorima uglavnom smo bili neodlučni, blokovi nedovoljno čvrsti, dosta nerezonskih rešenja u napadu i kašnjenja u odbrani.
Ni naši najbolji igrači nisu preuzeli odgovornost na početku, čime bi eventualno podigli i ostatak ekipe. Na kraju, jedini mogući ishod i poraz koji je ostavio Srbiju bez medalje.
(B92)