Ovoga 27. januara, na Savin dan, navršiće se 25 godina od tragične smrti Trebinjca Srđana Aleksića, koji je život izgubio u 27 godini.
Srđan je nakon šest dana borbe izgubio bitku za život u trebinjskoj bolnici 1993. godine, od posledica batina koje je zadobio u centru Trebinja braneći sugrađanina Bošnjaka Alena Glavovića.
Kobnog 21. januara 1993. godine Alena su napala četvorica rezervista Vojske RS, a kada je Srđan prišao da ga odbrani bes su iskalili na Srđanu. Pao je u komu iz koje nije uspeo da se probudi.
Nakon ovog događaja, koji će zauvek ostati upisan u istoriju ratnog Trebinja, jedan od napadača je poginuo na ratištu, a druga trojica su bila osuđena na po dve godine i četiri meseca zatvora.
Ova rečenica i danas se prolama Trebinjem, ali i drugim gradovima bivše Jugoslavije gde se čulo za Srđanovo delo.
”Sada bi imao unuče od 25 godina, ali nemam, šta je tu je. Srđan je nestao pre toliko godina, ali ostali smo mi da se borimo i budemo ljudi. Ne da poštujemo Srđana, nego ono što je učinio, jer je pokazao da se isplati biti čovek. On i danas živi ne samo u mojoj, nego i u dušama mnogih dobrih ljudi koje susrećem, a koliko je onih koji ga cene, a ja ne znam”, počinje pred 25. godišnjicu od smrti, sa suzom u oku, sećanje na svog sina otac Rade.
Kaže da je i posle toliko vremena uveren da nije ostalo ništa vrednije od čoveka.
”U toj reči je sastavljeno sve ono što je potrebno da bi u miru, lepoti i ljubavi živeli”, ističe Rade.
On kaže da ga često pitaju kako se Srđanu ne oduži njegovo rodno Trebinje, a njego odgovor je da Srđan nije nešto učinio da bi nekoga zadužio.
”On je to učinio iz svoje iskonske potrebe da zaštiti nemoćnog čoveka. Umesto Alena mogao je to biti neki Marko, ili čovek bilo koje druge vere, Srđo bi isto učinio. Srđanu se ne treba odužiti niko, ali moramo na to da ukazujemo mladim generacijama i da im pomognemo da prevaziđu zlo savremenog života, otuđenje čoveka od čoveka”, navodi Srđov otac.
Rade kaže da Alen Glavović, koji je otac odrasle ćerke i sina, svaki put kada dođe sa porodicom u Trebinje obiđe Srđov grob i poseti njega.
Za događaj iz 1993. godine, kada mu je Srđan spasio život, odavno znanju Alenova deca.
”Alenov sin mi je rekao: Čika Rade, otac moj poštuje Srđana, poštujem ga i ja, a kad ne bude oca ja ću nastaviti da ga poštujem!”, priča Rade.
Srđana se rado sećaju i Trebinjci koji su s njim proveli detinjstvo i mladost.
Jedan od njih je i Boro Bulajić, koji se sa Srđom družio od osnovne škole, a najlepše dane detinjstva i rane mladosti su proveli skupa.
”Srđo je bio momak koji mrava ne bi zgazio. Svakome je bio spreman pomoći. Bilo je situacija kada smo se mi u društvu dvoumili da li priskočiti nekome u pomoć, a Srđan nikada nije tako razmišljao. Uvek je, bez dvojbe, pomagao čoveku”, kaže Boro.
Ovaj Trebinjac navodi da nikada ne mogu izblediti sećanja na njihovo druženje, školske dane, gradske ulice, kafiće, prve ljubavi, odlaske na more.
Od mnogo mladalačkih anegdota i nestašluka sa nama je podelio jednu, koja je, kako tvrdi, tada nasmejala celi kafić.
”Bilo je to vreme kada su mladi pili žestoka pića uz „male sokove“, koji su se sipali iz velikih boca u čaše. Radili smo kao konobari u jednom kafiću u Starom gradu i bila je gužva. Gosti su naručivali samo žestoko piće i „mali sok“. U jednom momentu Srđu je dosadilo, pa je u jednu času nasuo više soka od mere, a kada mu je gost dao primedbu samo je uzeo čašu i otpio gutljaj. Cela kafana se smejala”, seća se Boro jedne od niza anegdota sa Srđom.
Boro i danas odlazi u kafiće u Starom gradu, gde su Srđo i njegovo društvo okupljalo, a u jednom od njih upoznao je i Nebojšu Glogovca dok se u Trebinju snimao film „Krugovi“.
”Nije bilo gužve u kafani. Nebojša je stajao za šankom. Ja sam nekoliko puta prošao pored njega, izlazio i ulazio u objekat, dok se on u jednom momentu nije okrenuo i rekao: „Šta prolaziš pored mene kao pored turskog groblja?“ Tako smo se upoznali”, kaže Bulajić.
Seća se Boro i beogradske premijere „Krugova“ na koju je išao sa još jednim Srđovim drugom.
”Kad smo se vraćali toliko smo bili u filmu i svim događanjima koji su bili povod da se snimi taj film, da smo kod Čačka 5 kilometara promašili raskrsnicu i produžili pogrešnim putem”, priča ovaj Trebinjac.
Srđan je bio i talentovan sportista, član trebinjskog plivačkog kluba, ali i glumac amater i trebinjskom pozorištu.
U Trebinju se svakog leta odražava plivački miting „Srđan i Maksim“, koji je i znak sećanja na Srđanovog rođaka Maksima, koji je, takođe, tragično izgubio život.
Srđanovo ime nose i sportski tereni u naselju Bregovi, koje je izgradio košarkaški as Dejan Bodiroga, a jedna od ideja koja se čula poslednjih godina je da se po Srđu nazove i nagrada koja se na smotri dramskim amatera Festivalu festivala dodeljuje najboljim amaterskim pozorištima regiona.
I ovoga 27. januara otac Rade, Srđanovi prijajatelji i poznanici položiće cveće na Srđov grob na gradskom groblju u Podgljivlju.
(Blic)