Srbi iz kolone izbeglih iz Hrvatske obratili su se okupljenima u Sremskim Karlovcima, iznoseći sećanja i svedočenja koja su doživeli tokom egzodusa i progona Srba iz Hrvatske.
Prisutnima su se obratili i Srbi koji su tokom “Oluje” ostali bez članova porodice i oni koji još uvek tragaju za nestalima.
Jovana Hrvačević, koja govori u ime prognanih i nestalih u “Oluji”, ističe je da su nju i njenu porodicu 4. avgusta probudile granate.
“Otac je bio na ratištu, a majka, baka i strina su panično šetale po kući, ne sluteći šta nas čeka. Ja, tada dete od sedam godina, nisam bila svesna onoga što se oko mene događa. Danas shvatam koliko je sve to bilo strašno i koliko su naši životi bili ugroženi. Nešto kasnije, mi deca, iskrali smo se na guvno da se igramo, ne znajući da smo na to mesto došli poslednji put. Majka je panično došla po nas i tada sam poslednji put videla moje drugarice Marijanu, Tanju, Marinu i Bilju. Čekali smo oca da se vrati kući. Sumrak se već spuštao i iz sela su skoro svi otišli – kuće su bile zatvorene, dvorišta prazna, tišina je bila teška kao kamen“, priseća se Hrvačevićeva.
Navodi da su konačno krenule, a da je ispred bila nepregledna kolona.
“Jutro je svanulo, a kolona je postala još veća. Ljudi umiru i sahranjuju ih pored puta. Evo nas na Petrovačkoj cesti, oko nas sve gori. Bombardovali su kolonu nedužnih ljudi. Prolazimo pored kamiona u plamenu, kasnije saznajemo da je u njemu poginulo petoro male dece. Stižemo u Srbiju – sloboda konačno. Ni slutili nismo da nam je majka životno ugrožena. Bila je u šestom mesecu trudnoće, nosila je mog brata. Usled stresa, bebi je prestalo da kuca srce”, ukazuje Hrvačevićeva.
RTS; Foto: predsjednikrs.rs/Borislav Zdrinj