Koliko je borac i gospodin čovek bio Masimo Svić svedoči i činjenica da je poslednji koncert održao 5. 11. 2022. u Zagrebu, dok su lekari čekali iza bine da mu pomognu ukoliko mu pozli.
Kada je 2022. godine odjeknula vest kao bomba da je preminuo Masimo Savić, svi smo bili tužni, zatečeni. Bolest ga je brzo odnela, a pogotovo je iznenađujuća činjenica da se samo dva meseca borio sa rakom pluća.
A koliki je borac bio Masimo Savić najbolje svedoči objava na Fejsbuku novinara Romana Bolkovića.
Bolkovićevu objavu prenosimo u celosti.
“Odmah na početku priče znao sam da je kraj”
“Davno bi trebalo započeti priču kad bih počeo od početka, pa ću je ispričati kratko, i od kraja. Pre par nedelja imao sam gosta, izuzetnog čoveka, velikog stručnjaka, medicinara. Pričali smo u slobodnom kontekstu o koječemu, o Bogu i svetu, i nekako nas je razgovor odveo do Masima. Da, taj moj gost bavi se i onkologijom. Rekao sam da ću pričati od kraja. I tako sam ja odmah na početku priče znao da je kraj, i nisam verovao, jer nisam pojma imao, ali priča tek počinje, tu, na kraju.
Masimo je imao koncert u Areni. Kazao je tom mom gostu, svom lekaru, da mu je to životni koncert.
Čovek mu je odgovorio da nije moguće da ga održi, da će taj životni koncert ugroziti njegov život. Masimo je mirno rekao da je upravo zato došao da zamoli da u bekstejdžu bude taj moj gost, izuzetan čovek, dokor, i njegova medicinska ekipa. Pa ako šta krene po zlu, da se nađu.
Doktor ga je gledao par trenutaka i nije verovao šta mu Masimo predlaže, ali pre nego što je išta odgovorio, Masimo je rekao: “Doktore, s vama ili bez vas, ja ću taj koncert održati. Jer to je moj životni koncert, ponavljam vam.”
“Masimo je znao da ta priča tu počinje jer se završava”
Jasno, Masimo je znao da ta priča tu počinje jer se završava.
Medicinski tim je bio iza scene, lekar je bio tu, Masimo nikada u životu, kaže mi Maminho, nije zakasnio na koncert, a kamoli ga otkazao, i otpevao je svoj životni koncert s – drenom u plućima.
Oprostite zbog ovog verizma, ali, mene je to silno pogodilo kad sam čuo, te večeri, ta priča, taj detalj, i sada kad su svetla pogašena, dvorana prazna, nekako me manje boli nego te večeri kad sam saznao da je priči kraj, a da je njen glavni junak takav heroj.
“Mislim da je to najviše što pevač može da učini”
Ne mogu, niti imam pravo, ni da zamislim, ni da zamišljam šta je Masimu moglo te večeri i noći da prolazi kroz glavu dok je pevao svoj životni koncert. Mogu samo da kažem da je usred drame svog života, stavljajući ga na kocku zbog onoga što je za života morao da radi jer je po to bio poslat, Masimo zasigurno pevao kao što u plesu pleše sam ples, ne plesač, rastvarajući se u tim pesmama kojima se od nas opraštao.
Na neki poseban način svaki put kad ću čuti Masimovu stvar na radiju, iznenada, neću moći da ne pomislim da je prisutan i on, ne samo zvuk njegovaog glasa: kao Eho, zvuk bez tela, tako je i Masimo te noći postao zauvek bestelesno prisutan u svome glasu. Mislim da je to najviše što pevač može da učini. Na svom životnom koncertu, na koncertu koji se zove život. Masimo… adio!”
Kurir/Stil