Sve je počelo, zapravo, pre otprilike 60 godina. Na dva kraja planete. Santijago Bernabeu, čovek pre stadiona, postao je predsednik Real Madrida. Potpomognut svojim entuzijazmom, a i podrškom ondašnjih posleratnih vlasti u Španiji (kolika je ta pomoć zapravo bila je predmet debata), odlučio je da napravi od svog kluba najveći na svetu.
Krenuo je da kupuje fudbalere. Alfredo Di Stefano, Ferenc Puškaš, Rejmon Kopa… Bili su prvi „Galaktikosi”. Real Madrid se vratio ovoj ideologiji kada je Florentino Peres postao predsednik – prvi, a sada i drugi put.
Fudbal koji takav Real Madrid igra, jedini koji zapravo može da igra, jeste ono što se naziva fudbal heroja. To je koncept igre u kojem zapravo nema koncepta. Nadređeni principi igre ne postoje, treneri prilagođavaju svoje sisteme i, najvažnije, uvek se trude da drže svoje najbolje igrače na terenu. Individualizam ispred svega. Dakle, fudbal heroja, star više od pola veka.
Toliko je star i argentinski anti-fútbol. Pre Mundijala 1958. godine, jedini model fudbala u Argentini bila je „la nuestra”. Fudbal driblinga, zabave, izraza, bezgraničnog napadanja. Svugde, mahom, osim u Velez Sarsfildu. Njihov trener Viktorio Spineto prezirao je taj preovladavajući etos. On je do pobeda dolazio igrajući disciplinovano, jednostavno, pragmatično. Kasnije je anti-fútbol postao strašan, kada ga je prihvatio jedan bivši Spinetov fudbaler, Osvaldo Subeldija. On je, vodeći Estudijantes iz La Plate, tri puta bio prvak Južne Amerike igrajući toliko grubo i prljavo da se to graničilo sa ludošću. Trojica njegovih fudbalera su doslovce završila u zatvoru zbog onoga što su uradila u finalu Interkontinentalnog Kupa protiv Milana.
Viktorio Spineto je čovek koji je jako puno uticao na Dijega Simeonea, kome je, još kao četrnaestogodišnjaku u Velezu, dao nadimak Ćolo (ne slušajte lektore, nije i nikako ne može biti Čolo). Simeone je, imajući u vidu sve uspehe sa madridskim Atletikom, nekoliko puta isticao da je njegov fudbal, onaj pravi njegov fudbal, koji ga najbolje oslikava kao ličnost, onaj koji je igrao pre deset godina njegov Estudijantes, kome je kao trener doneo prvu titulu nakon 23 godine. Simeone, pravi i najbolji moderni učenik „anti-fudbala” (ko se seća kako je ubacio loptu na teren kako bi sprečio kontranapad Malage?).
Timovi su počeli u očekivanim sastavima, pa i u očekivanim oblicima/formacijama. Šest fudbalera Reala i pet igrača Atletika igrala su i u lisabonskom finalu 2014. godine.
Real je počeo u „ančelotijevskom” 4-3-3 sa loptom, asimetrični 4-4-2 bez lopte sistemu. Atletiko Madrid je igrao u svom standardnom 4-4-2 sistemu, koji se razlikovao od onoga što smo od „kolćonerosa” gledali ove sezone utoliko što je nedostajao napadački presing u uvodnim minutima meča. Ovo je bilo često oruđe Dijega Simeona u Ligi šampiona ove godine, jer je to idealan način da se njegov tim „nametne”, kako treneri vole da kažu.
Atletiko ovo nije radio, kao što nije radio ni mnogo drugih stvari iza lopte koje inače radi – i to ponajbolje na svetu. Letargična izvedba gotovo svih defanzivnih zadataka učinila je da Real povede u prvoj šestini susreta, i to tako što igrači u crveno-belom nisu zaštitili drugu loptu posle ubacivanja lopte u kazneni prostor (zbog ovoga treneri mlađih pionira umeju da izgube glas). Atletiko na 15 od poslednje 21 utakmice nije primio gol. Serhio Ramos (prvi defanzivac strelac u dva finala Lige šampiona) se nije previše obazirao na to dok je sa saigračima proslavljao pogodak. Serhio Ramos je postao tek treći fudbaler koji je postigao gol protiv istog rivala u dva finala Lige ili Kupa šampiona. Druga dvojica su pominjani Alfredo Di Stefano (Rems) i Lionel Mesi (Mančester Junajted).
Posebno je loš u dresu Atletika bio Fernando Tores, koji nije uspeo da kompletira niti jedan pas u prvom poluvremenu.
A onda i malo trenerskog dodira Zinedina Zidana, koji je toliko dobrog uradio sa Realom otkako je stigao. „Los blankosi” su promenili odbranu, igrali su poziciono orijentisani 4-1-4-1, u srednjem bloku (srednjoj zoni) u kome su Ronaldo i Bejl zamenili strane. Cilj ispunjen – do poluvremena utakmica je bila anestezirana i pacifikovana.
Zidan je zaslužio da postane tek drugi trener Reala koji je titulu prvaka Evrope osvajao i kao igrač. Prvi je bio Migel Munjos. Francuz je takođe jedini čovek na planeti Zemlji koji je Ligu ili Kup šampiona osvajao kao igrač, trener i asistent.
Dijego Simeone, koji je propustio da postane prvi Argentinac koji je kao trener osvojio Ligu šampiona, je na odmoru napravio identičnu izmenu kao i u meču sa Bajernom u Minhenu. Umesto Augusta Fernandesa u igru je ušao Janik Karasko. Oblik se promenio, iz 4-4-2 u 4-1-4-1. I počelo je dobro. Tačnije, moglo je da počne dobro…
Pepe je faulirao – očigledno, kako samo on to ume – Fernanda Toresa u kaznenom prostoru, ali je Antoan Grizman pogodio prečku iz jedanaesterca. Francuz je drugi put šutirao penal protiv Kejlora Navasa ove sezone i drugi put je promašio. Ovo je 11. promašeni penal u finalima Lige ili Kupa šampiona. Deset puta su udarce branili golmani, ovo je bila prva prečka.
Real je mnogo pasivnije ušao u nastavak susreta. Njihova čuvena kombinacija streč napadača (Benzema, koji svojim kretnjama od centra razvlači odbranu rivala) i dva izokrenuta krila (Bejl i Ronaldo, koji kao krila ulaze unutra i koriste pomenuti prostor) vrlo je retko učestvovala u napadačkoj organizaciji.
Atletiko Madrid, koji je mnogo lakše vršio presing u drugom poluvremenu (normalna nuspojava promenjene formacije), stvarao je šanse u gotovo ravnomernim razmacima, ali je njihov učinak pred suparničkim golom bio identičan onom njihovih rivala.
Dvadeset minuta do kraja susreta Real Madrid je propustio najbolju priliku utakmice. Benzema se ponovo izvukao na stranu, ali ovoga puta je dobio on loptu, zahvaljujući senzacionalnoj tehničkoj sposobnosti i selekciji rešenja Luke Modrića. Bolji od francuskog fudbalera, posebno motivisanog večeras jer za razliku od gotovo svih ostalih na terenu neće igrati ni Kopa Ameriku ni Evropsko prvenstvo, bio je Jan Oblak (Slovenac takođe neće igrati na kontinentalnom prvenstvu, kada smo kod toga…).
Drugu priliku senzacionalnog gabarita propustili su Ronaldo i Bejl, manje od deset minuta kasnije, u periodu kada je utakmica postala vrlo divlja. Prvi je pokušao da šutira iz biciklice, a odmah zatim je ovaj drugi zaobišao Oblaka, ali je na gol-liniji jedan od igrača Atletika uspeo da se ispreči.
Nije mnogo prošlo od ove vrlo konfuzne situacije, kada je Atleti uspeo konačno da probije vertikalno vrlo kompaktni niski blok Reala.
Na kraju je Karasko uspeo da savlada Kejlora Navasa, što je tek drugi primljeni gol Kostarikanca na 14 mečeva u Ligi šampiona.
Nikada ranije, dovoljno je zanimljivo da bi bilo spomenuto, jedan Belgijanac nije postigao gol u finalu Lige šampiona.
Huanfran, odbačeno i neželjeno dete madridskog Reala, postao je prvi defanzivac sa dve asistencije u isto toliko finala Lige šampiona.
Produžeci, koje je ovaj pogodak doneo, su mnogo manje retki u evropskim finalima. Ovo je bio 16. meč za titulu šampiona Evrope u kome su se igrali.
A produžeci kao produžeci… Ritma gotovo da nije bilo, sadržaja još manje. Samo jednom se dogodilo da u finalu Lige šampiona produžeci na kraju ne dovedu i do jedanaesteraca, i to baš u Lisabonu pre dve godine.
U penal porciji ovog finala došle su do izražaja dve stvari. Rivali Atletika do finala su osvojili među sobom 23 trofeja u ovom takmičenju. Real Madrid nije igrao ni sa jednim bivšim šampionom (još je samo jedan tim imao tu sreću u kosturu, odnosno žrebu – Steaua 1986. godine).
Fudbaleri Atletiko Madrida odigrali su 53.916 minuta uoči finala, Real Madrid 3.586 minuta manje.
Četiri igrača „rohiblankosa” su odigrali preko 4.000 minuta, kod „los blankosa” je to samo učinio Kristijano Ronaldo. Atletiko je bio umorniji, izranavljeniji, iznureniji i to se videlo.
Huanfran je promašio penal, tačnije pogodio je stativu šutirajući u prirodni ugao (dešnjak u desnu stranu golmana), ali deluje kao da je bilo samo pitanje ko će od igrača Atletija biti taj koji će pokleknuti.
RTS