SVAKOME bi trebalo odrediti da putuje, s vremena na vreme. Čak i više: da nikada ne zastane duže nego što je neophodno. Čovek nije drvo, i vezanost je njegova nesreća, oduzima mu hrabrost, umanjuje sigurnost. Zapisao je, u delu “Derviš i smrt”, Meša Selimović. I pre i posle njega tvrdili su slično mnogi velikani od pera ili misli. Neki od njih su se oslanjali na reči filozofa i teologa Svetog Avgustina, koji je svet poredio sa knjigom. Oni koji ne putuju, objasnio je, uvek su na početku, na prvoj stranici.
Putovanja ne moraju da budu imperativ, ali ona svakako jesu melem za dušu i um. Obogaćuju nas, razgaljuju, oživljavaju, opuštaju. Taj putnički impuls je uvek potreba da se odmorimo, otisnemo u nepoznato, zaboravimo na stvarnost, upoznamo drugo i drugačije. Ali, njegovi damari nam uvek donose još više. Dublje. Snažnije.
– Na kraju svakog puta postajemo bogatiji, jer su nam čula zadovoljena – kaže psihoterapeut Jelena Mitrović. – Videli smo nešto novo, odmorili uši od rutine, probali drugačije ukuse, dotakli nepoznato. Nije važno da li smo pregazili 20, 200 ili 2.000 kilometara, niti koliko smo novca potrošili. Suština je da smo sa svakim odlaskom dobili na iskustvu, a ono je jedina prava mera bogatstva.
Studije pokazuju da se svakodnevni stres pouzdano leči putničkom “groznicom”. Saznanje da ćemo se u nekom trenutku izmestiti iz rutine, apstinirati od posla, posvetiti sebi, odložiti uobičajene brige i strepnje, daje nam snage da preživimo kolotečinu. Ako znamo da ćemo uskoro na nekom toplom moru zaboraviti da postoje računi koje moramo da platimo, problemi sa kojima moramo da se suočimo i ljudi koje viđamo, a ne prijaju nam, izdržaćemo tu sivkastu svakodnevicu. I bićemo zdraviji na duže staze. Mentalno i fizički.
AVANTURA I SLOBODA PUTOVANjE je avantura. Henri Miler je umeo da kaže da je vrednije otkriti neku crkvu za koju niko nije čuo, nego ići u Rim i osećati obavezu da se poseti Sikstinska kapela sa dvesta hiljada turista koji ti se deru na uho. Idi i u Sikstinsku kapelu, ali dozvoli sebi da se izgubiš u uličicama, šetaj sokacima, oseti slobodu traženja nečega što ne znaš šta je, ali što ćeš – sasvim sigurno – pronaći i što će ti promeniti život, zapisao je Paulo Koeljo u knjizi “Biti kao reka”.
Paulo Koeljo kaže da su gradovi kao hirovite žene, treba im vremena da budu zavedene i da se čitave prikažu. Ali suština i nije u tome da se mesta do kraja ogole, već da se povremenim “hodočašćima” ogolimo pred sobom. Jer, to su trenuci kada najzad imamo vremena za “čašicu” razgovora sa vlastitom dušom. Dok istražujemo drugi svet, mi putujemo i iznutra – osluškujemo svoje potrebe, prepoznajemo kvalitete za koje nismo ni znali da ih posedujemo, pravimo listu prioriteta… Iako nam to nikada nije primarni cilj, jer putujemo iz želje da se odmorimo ili doživimo nepoznata mesta i kulture, na svakom putu sebe nesvesno stavljamo na test. Uviđamo koliko smo sposobni da se hvatamo u koštac sa novim, da li smo snalažljivi, šta nam zaista prija. Kada smo dovoljno udaljeni od stvarnog života, imamo bolji uvid i u porodične i prijateljske odnose. Merimo ih stepenom nedostajanja i bojama misli koje su dominirale dok smo bili razdvojeni od bliskih ljudi.
Paralelna istraživanja sprovedena u nekoliko severnih američkih država pokazala su da su studenti koji su putovali u pauzama između ispita brže i uspešnije završavali studije od onih koji su ostajali u svojim domovima. Oni su, takođe, ostvarivali veće prihode na poslu. I to za 40 posto. Istraživači su otkrili da putovanja značajno utiču na produktivnost, pa su zaposleni koji su slobodne dane koristili da pobegnu iz svog grada postizali veće uspehe na radnom mestu. Putnička iskustva su pospešila i njihove moralne vrednosti, a netrpeljivost prema kolegama i potreba da svađom i napadima “rešavaju” stvari, svedeni su na minimum. I Seneka je govorio da putovanje i promena mesta daju umu novu snagu.
– Najbolje se uči u praksi. Lepo je kada čitamo knjige, listamo časopise ili gledamo emisije o nekim mestima i ljudima, ali ono što upijamo u direktnom kontaktu sa njima je nemerljivo. Suština je da nam vodič kroz Italiju bude Italijan, onaj lokalni, “mali” čovek, koji zna kako njegov kraj diše – kaže Mitrovićeva.
Prorok Muhamed je rekao: “Nemoj mi reći koliko si obrazovan, nego koliko si putovao”. Posle svakog izleta u nepoznato mi praznimo kofere, puneći vlastitu škrinju znanja.
– A sa znanjem uvek ide tolerancija. Ako više znamo o Kinezima, jer smo ih upoznali u prirodnom okruženju, sigurno ćemo razbiti bar neke predrasude koje smo imali. Severnjaci će nam verovatno postati manje hladni, ukoliko smo sreli nekog prijatnog Holanđanina. Možda ćemo zavoleti jezik koji nam je do juče bio dalek, što je opet dobra podloga za bolje razumevanje druge kulture – navodi sagovornica.
I, što je najvažnije, ne moramo da oplovimo svet da bismo do tog saznanja došli. Možemo da otputujemo samo sat vremena dalje od mesta u kojem živimo i doživećemo bar neku promenu. Za to nam ne treba ni mnogo novca ni mnogo vremena. Niko od nas se ne rađa u “čizmama skitaljkama”, ali svako od nas bi, s vremena na vreme, mogao da potraži model i boju po svojoj meri. Važno je da su nam udobne i da će nam, makar nas odvele samo nekoliko kilometara od našeg kreveta, pružiti slobodu. Da na trenutak mislimo, sanjamo, volimo i možemo sve što nam je potrebno da bismo se osetili živim.
VAŽNA SU ISKUSTVA, NE FOTOGRAFIJE
