Mašina stara oko 60 godina. Adresa proizvodnje Slovenija, a adresa na kojoj i dan danas radi Prijedor. Porodica Pilipović više od tri decenije, radeći na ovoj mašineriji čuva gotovo ugašeno vunovlačarstvo. Ova stara vunovlačara ne dopušta zubu vremena da potpuno ugasi sjećanje na prošla vremena.
Znaju li mladi danas kakvo je to zanimanje, šta, zapravo, znači biti vunovlačar? Najbolje će to objasniti porodica Pilipović. Iako je imala samo šest godina, kada je njen otac Milan odlučio da se bavi ovim zanatom, Milanka je, faktički tada, počela da uči ponešto o ovom zanatu. Danas svakodnevno čuje brujanje ovog stroja.
Vunovlačarski zanat naučili su, kaže nam, od jednog čovjeka, porijeklom iz Srbije. Pilipovići su jedini koji se bave prizvodnjom prediva. Govore nam da vunovlačarskih radnji, manjih, ima još nekoliko, najmanje dvije-tri, ali da su oni jedini koji proizvode predivo. Sama proizvodnja se, objašnjava nam Milanka, mijenjala iz godine u godinu.
Ovo je vrijeme kada se, kako nam Milanka objašnjava, pripremaju za remont. Takođe, dorađuju još materijala, da bi obezbijedili dovoljne količine, dok traje remont. Krajem aprila, odnosno početkom maja, zavisno od temperature vazduha i vremena slijedi šišanje ovaca. Ovce se šišaju najmanje jednom godišnje, iako neki, rijetki, ovce šišaju dva puta. U nekim krajevima šišanje se obavlja i kasnije, odnosno u junu pa sve do jula.
Ispred vunovlačare zatičemo i džakove sa vunom koja je pripremljena za rad. To znači da je oprana, dva puta istrgana, pomiješana merino i pramenka, da bi u ovakvim džakovima došla u vunovčlačaru.
Proces industrijalizacije, neizainteresovanost mladih da nastave tradiciju, ali i države da je čuva, doveli su do izumiranja starih zanata. Ipak, Milanka za to ne mari. Kao Milanova starija ćerka, odlučila je da nastavi očevim stopama. To se kaže, na neki način nametnulo samo od sebe. Danas u proizvodnji radi otprilike sedam-osam ljudi, na svim pozicijama.
Ukoliko se neki dio mašine pokvari, što se kaže, zna desiti, tu je Milankin otac glavni majstor. Nadavno su Pilipovići počeli da rade jorgane i naddušeke. A, u narednom periodu, planiraju i dodatno proširiti ponudu.
A proces farbanja vune radi se na aparatu, u kojem može da stane 25 kilograma kančela, vunenog prediva i toliko se u određenoj boji i farba. Najviše se kaže kupuje bijelo predivo, deblje i tanje, za čarape i priglavke, a takođe i sivo, koje nije farbano. Priglavci su i dalje primat. Osim što su dio tradicije naših prostora, vunene čarape se uvijek pletu i kupuju. Saglasni da iz mode nikada ne izlaze.
(Tekst i foto: TV K3)
