redstava je počela vrlo burno i dinamično, kao da će trajati dva, a ne 24 sata. Počela je scenama koje ljudi sada dele na Twitteru i zgražavaju se. Video sam da je neko pisao i o lizanju anusa, što se nijednog trenutka nije desilo na sceni.
Međutim, neko je odlučio da veruje fotografiji, iako nije pogledao šta se zaista odigravalo. Odigralo se to da su se dva glumca, okrenuta jedan ka drugom, nagnula tako da druga dvojica prislone svoja usta na njihov anus. Tu nikakve seksualne radnje nije bilo. Glumci prvo izgovaraju tekst u anus, a onda ova dvojica to u glas ponavljaju.
Prema slobodnom tumačenju, ta dva izvođača na kolenima su zveri i zapravo predstavljaju simboliku u kojoj iz ljudi progovaraju nekakve životinje. Tekst koji oni zbore su patriotske floskule o pozivima na rat i tu je Fabr doveo svoj sarkazam do maksimuma pokazujući da nas na rat navode najgori i najniži ljudski porivi koji idu iz dupeta ili ako ćemo još ogoljenije, iz govana.
Toliko o skandalizovanju po društvenim mrežama, verujem da će čuvari tradicije “on da se bori, ona da rađa” sada imati još više razloga za hejt, ali ja bih da se ovde bavim nečim mnogo važnijim. Nečim što je suštinski bitno za ovu predstavu i njeno trajanje. Želim da pišem o scenama koje izazivaju mnogo više pažnje od onih u kojima vidimo muške i ženske polne organe, jer ne vidim nikakvu ekskluzivu u golom ljudskom telu.
Sama predstava je zapravo sastavljena iz nekoliko antičkih mitova, tačnije tragedija, što je i u skladu s podnaslovom predstave “u slavu kulta tragedije”. U predstavi su obrađeni Edip, Fedra, Hipolit, Herakle, Elektra, Medeja, Antigona. Zanimljivo je prva priča o Eteoklu, Edipovom sinu, da je sam Edip na četvrtom mestu, a da je Antigona jedna od poslednjih. Poznavanje samih mitova nije bilo nužno za praćenje predstave, ali je moglo da vam olakša tumačenje simbola. Međutim, predstava je izbegla čestu zamku postmodernog pozorišta u kojem se publika oseća glupom, tako da ste mogli sve da tumačite na svoj način.
Moguće je da ću redosled nekih scena pretumbati i da će priča zaličiti na neki film Dejvida Linča u kome se prepliću realno vreme, subjekivni doživljaj i san, jer sve je to deo ove predstave, a i ne postoji drugi način nakon 24 sata. Istina, pozvao sam umetničkog direktora Bitefa Ivana Medenicu da mi pomoge u povezivanju simbola s određenim delima, kako ne bih napravio materijalne greške, ali mi je on rekao da se opustim, jer na kraju to uopšte nije važno.
Scena 1: Više od pola sata glumci preskaču lance poput vijače. Oni izgovaraju vojni poklič u kome vođa postavlja pitanja, a vojnici odgovaraju. Posle više od pola sata oni posustaju i vođa ostaje sam. Na njegove stihove nema ko da odgovara, ali se onda čuo glas iz publike. Glas koji je čitao titl koji se nalazio na platnu pored scene. Polako se uključio ostatak i u jednom trenutku jeviše od sto ljudi u publici uglas izgovaralo tekst, odnosno odgovaralo vođi koji je i dalje neumorno preskakao svoj lanac. Tom energijom smo želeli da pružimo snagu jedinom preostalom vojniku. Da mu pokažemo da njegova borba nije uzaludna, da nije sam. Saosećali smo, želeli smo da ga bodrimo, da uzmemo lance i nastavimo.
Ta scena vas polako uvodu u nešto što će se ispostaviti kao nužna radnja ovog Fabrovog ostvarenje. To polučasovno ponavljanje jednostavne radnje do krajnjih granica izdržljivosti, koje će svaki put publiku dovoditi do euforije, do toga da se zapita gde su granice ljudskog uma i tela. Ono što je zanimljivo jeste činjenica da ta ponavljanja uopšte nisu dosadna, nego vam svakog trenutka postaju sve zanimljivija. Ona vas drže budima, ona vas dižu.
Sam lanac će se tokom predstave pojavljivati mnogo puta, ali on nema jedinstveni simbolički značaj, nego ga reditelj kao jednostavan rekvizit provlači kroz različite scene.
Scena 2: Posle dosta mučnih scena dolazi jedna prilično komična. Ona prikazuje Edipovu borbu s vlašću. Vlast je prikazana u vidu krune s kojom će se glumac boriti pola sata. U prvim trenucima je on ne želi, iako ga ona privlači. Kada je jednom bude stavio na glavu, više neće moći da je skine. Izvođački savršeno izvedena scena u kojoj dobijate utisak da je ta kruna teška 100 kilograma i da se glava glumca zaista povija pod njenom težinom.
Prošli smo ponoć i vreme je za pauzu od 50 minuta. Glumci na sceni spavaju, a ja želim da pričam s ljudima o predstavi, tako da sam iskoristio svega 15 minuta za dremku. Vraćam se u salu i već sam namestio jastuk i udobno se smestio u svoju stolicu za nastavak. Taj deo predstave vam ne mogu prepričati jer će predstavljati suludu kombinaciju snova i realnosti. Zapravo sam tokom tih trenutaka pokušavao da ostanem budan i vodio borbu sa samim sobom. Nekih pola sata pred kraj tog dela sam morao da odem da dremnem. Hol je bio pun i činilo se kao da je neka kataklizma u gradu, pa su se svi skupili na bezbedno mesto.
Scena 3: Nakon pauze od gotovo dva sata u kojoj glumci spavaju na sceni, a mi možemo da biramo stolicu ili ležaj u holu, vreme je za buđenje. Energična muzika i glumci koji tverkuju, ponovo više od pola sata u svim mogućim pozama. Ja nisam u stanju da pomerim sve delove tela i odem da operem zube, a oni su puni snage. U tom trenutku smo prešli dve trećine ovog putovanja. Naravno da nisam naspavan i da mi nikakve tehnike brzog odmora ne mogu pomoći.
Pitam se kako je izvođačima, mada znam da oni imaju drugačije pauze, koje traju mnogo duže, ali se oni i mnogo više troše od nas. Da ne govorim o tome da ne bih bio u stanju da igram dva sata predstave, pa me neko probudi nakon tri sata i da opet izađem na scenu i s punim elanom izgovaram tekst i ponavljam koreografiju od nekoliko desetina minuta, bez i jedne greške.
Bekstejdž: Ceo Sava centar je zapravo bekstejdž ove predstave. U holu srećem ljude koji spavaju na podu zavijeni u svoju ćebad, neki su na ležaljkama, neki pred bimom uz kafu gledaju šta se dešava na sceni. Pričao sam s njima o tome kako su izdržali predstavu od 24 sata. Neki su morali na kratko do kuće, neki su bili budni sve vreme, pa ih je umor stigao ujutru. To je bilo oko podneva, kada je usledila još jedna kratka pauza, posle koje treba da se desi vrhunac.
Scena 4: Dve performerke 20 minuta rade piruete, formirajući krug oko kolege u centru. Publika počinje aplauzom da im pruža podršku i to traje narednih 10 minuta. Divljenje, saosećanje, bol. Frenetičan pljesak koji govori hvala. Aplauz koji je kontradiktoran jer istovremeno kaže izdrži i dovoljno je. Vidiš borbu za život, pokušaj ćerke Ifigenije i njene majke Klitemnestre da ubede oca Agamemnona da je ne žrtvuje zbog opsade Troje. Istovremeno te boli i proždire, želiš da ubiješ lika koji na sceni stoji nepomično i koji se ne obazire na sve njihove napore. Ta ista žene će u sledećem trenutku izgovarati tekst antičke drame bez ijedne greške i ubiti čoveka koji nije čuo njene vapaje.
Scena 5: Predstava je ušla u svoj 21 sat, a ja sam još uvek na dva sendviča i ne pomišljam da odem do “ulice gladnih”, jer ne mogu da izgubim pola sata na hranu. Čudno je kako ti se pomeri osećaj za vreme i kako što je kraj bliži sve više imaš želju da provodiš vreme u sali, jer znaš da će kraj, a kraj te uvek zanima i kraja se uvek plašiš. Zapravo, moraš da vidiš šta je čovek smislio za taj kraj.
U tom kraju imamo priču o Antigoni i njenu borbu s Kreontom. Teža između nje i njene sestre Ismene predstavljena je glumcima koji stoje na krajevima stolova nagnuti leđima ka tlu i u rukama drže lance. Nužnost ravnoteže i međusobnog odnosa, koji mora da istraje ponovo pola sata ili će neko neko polomiti vrat, pruža neverovatno saosećanje. Ovde više ti ne moraš da zamišljaš koliko je njihov odnos složen, koliko je sve teško, ovde to osetiš, jer osetiš i fizičku bol tih glumaca.
Kulminacija: Predstava se završava pravom rejv atmosferom. Izvođači na sceni đuskaju dok ih kolege na stolovima polivaju konfetama, šljokicama i gelovima u razmim bojama. Publika polako ustaje i poslednjih pola sata predstave je konstatan aplauz, đuskanje i ekstaza. Pitam se odakle mi snaga, kako uspevam da stojim na nogama, a ja zapravo đuskam, ludački vrtim kukovima i aplaudiram najsnažnije moguće. Počinjem da plačim. Ne mogu da zaustavim suze. Ponosan sam, zadivljen, oduševljen, omamljen, umoran, slomljen, voljen, besan. Količina emocija koju osećam u tenutku je ogromna. Nikada nisam doživeo tako nešto. Osećam se kao da sam se popeo na vrh najviše planine posle sto godina. Kao da sam uspeo u nečemu na čemu sam radio jako dugo. Sve te emocija je ova predstava probudila u meni za ta 24 sata, a da to nisam tokom čitavog izvođenja primetio.
Raspelt: Ova predstava zapravo ne može da ima rasplet ili mi je za to potrebno još mnogo vremena, da bih shvatio šta mi se sve tokom tih 24 sata desilo. Da shvatim zašto sam toliko plakao nakon mnogo vremena. Da shvatim šta je sve to u meni spavalo, a što je ova predstava probudila.
“Sviđala vam se ili ne, Planina Olimp predstavlja nešto potpuno izuzetno u pozorištu. Ta “izuzetnost”, sviđala vam se ili ne, bogatstvo je svakoga”, napisala je kritičarka Ana Bandetin i nešto je najbliže mom viđenju predstave.
Ona je za savremeno pozorište važna pre svega zbog toga što pokazuje snagu trupe, snagu asambla, koja su pozorišta počela da gube. Današnji glumac je rastrzan na mnogo strana i ćesto nema vremena da se dovoljno dobro i kvalitetno pripremi za ostvarenje. Fabrov tim je više od godinu dana svakodnevno radio na ovoj predstavi. Gotovo 30 izvođača je život posvetilo samo tom ostvarenju. Oni su savršen sistem, jer da biste tako savršeno funkcionisali 24 sata s toliko ljudi, morate svakog od njih da osetite. Morate da živite u skladu s predstavom.
Ono što je važno da shvate svi oni koji je nisu gledali, jeste da ne mogu da je shvate. Ova predstava ne može da se objasni na neki logičan način, ne može da se uporedi ni sa čim. Ova predstava ne može da se gleda iz delova, jer nije u tome poenta. Koliko god vam delovalo da neke simbolike ne možete da racionalno sebi razlučite, vaša podsvest ih savršeno razume i šalje jasne poruke vašem telu. Vremenom ćete polako uspevati da osvestite deo po deo, zato vam i na početku predstave kažu da ona nema kraj i zaista ga nema.
Noizz.rs