Snobizam je sve više u modi, iako se svi trude da pokažu da nisu samo prazne ljuštare i da sem markirane odeće nešto ipak ima u njim, ovaj savet jedne majke trebalo bi da vam otvori oči. Teško je u ovoj nemaštini i teškim vremenima izboriti se sa društvom kojem je najvažnije koju marku nosiš na sebi. Posle ove priče Ingrid Divkovic, biće vam lakše:
“Ko bi rekao da će doći vreme kada će ženama biti važnije šta nose na sebi nego u sebi. Nisam izuzetak. Ima dana kad si najviše valjam, tek kad valjam tuđim očima.
Ne mogu i ne želim da sudim. Onima koji žive za potvrdni odraz u ogledalu. Takvih se zamaljskih sudaca i sama klonim. Puštam nek svako svoje konce šije. Ne petljam se u tela i duše ljudi. Nije na meni da apaludiram jednostavnosti, a sklanjam se kiču i lažnim fasadama. Doći će to, polako. Samo po sebi. Dolaze neka nova ogledala. Ona u očima.
Nek se isproba sve. Nek se potroši sve. I to sve na nekima je ništa. Jeftino, skupo. Sa etiketom i bez nje. I crna vreća za smeće nekim ženama zavidno dobro stoji. Nekim ženama, uvredite se koliko želite, ne stoji ni najskuplja bunda na svetu. Ali bunda je bunda, a vreća za smeće je vreća za smeće. Kad vidiš skupu bundu, ne vidiš umornu, zabrinutu ženu sa keceljom oko struka dok sa jednom rukom guli krompir, a drugom briše nos raplakanom detetu. Vidiš ženu. Najbolju verziju nje same. Vidiš metu, koja traži ispaljene strelice. Ogledalo, čisto, bez mrlje. Dobro je njoj samo dok se tuđe usne smeše pri pogledu na nju. To je ulog, to je alibi za lepotu. Sve što je dobro kad tad se vrati, ostalo ispari. Na gomilu privida ide još gomila.
Ne traže svi lepotu u nama, već na nama. Dok god je lepota u pitanju nije nam bitno traže li je iznutra ili izvana…
Razmišljala sam danima o devojkama koje su sedile do mene. Bilo je to pre desetak dana. Dve devojke od kojih devetnaestak godina. Iz crnih lakiranih Louis Viton torbica nazirale su se skripte za faks. Identične torbice. Identične devojke. Mobilni su vibrirali, dovoljno veliki, dovoljno sjajni. Na futroli je pisalo – šanel.
Posmatala sam ih. Jednoj se razmazala maskara. Druga nije marila. Jer da jeste prva zasigurno na licu ne bi imala crnu mrlju pod nosom. Ovako je imala. I mrlju, i duge, crvenim lakom namazane umetne nokte koji nisu bili u stanju obuhvatiti šalicu macchiata a da ne izgleda poprilično smiješno. Mislim za jednu mladu damu. Obema su usne, osim duple doze nikotina bile ispunjene crvenom bojom.
Posmatrala sam ih, dovoljno dugo da shvatim da traže pažnju. Potvrdu svog postojanja. Cenu koja nije bila okačena na njihovim ovratnicima. Ali kao da jest. Jer to se vidi. To se oseća. Žene to mahom pokazuju, a da toga nisu niti svesne.
Sve što hoda ima cenu.
Sve što diše ima vrednost.
Predmeti ne dišu, ako ste kojim slučajem zaboravili…
Sjetih se sebe i svojih devetnaest. Prva godina faksa. Imala sam malo toga. Tačnije ono što mi je posuđivala starija sestra. I ono što sam mogla sama priuštiti. Pitati starce novac za krpicu? Nije mi padalo na pamet. Što zbog odgoja, što zbog životne situacije. Vladala je parola “snađi se sam druže”.
Gledala sam, neretko sve te prekrasno odevene devojke. Gledala sam sebe dok gledam njih. Jesam li zavidela? Možda. Pa nije da nisam imala ništa. Ali nije ni da sam imala sve. Ne sećam se detalja, ali se sećam toga da sam jednu majicu nosila na stotinu i jedan način. I toga da su mi neki (valjda slični meni) govorili da imam stila, i da sam jako kreativna. E da. Sećam se (da dobro se sećam, iako bi volela da se ne sećam) jedne situacije koja me dotukla i pokazala da ima bogatih ljudi siromašnijih od najjadnijeg prosjaka.
Njene oči i pogled uperen u mene. Obratila mi se nanoseći sjaj na usne i rekla: Ideš u tome s nama? Nemaš ništa novo? Neki original? Nešto s potpisom…?!”
“Nemam… pa, šta ovome fali, novo je…”
“Fali cena, draga. Cena potpisa. To ti je znak koliko vrediš!”
Ako sam se ikada osećala jadno i jeftino to je bilo tada. Ipak, taj je osećaj trajao kratko. Nešto me prenulo iz bede koja je doprla s njenih usana. Nešto me probudilo. Ili ona? Ona me probudila? Dovoljno jako, da i nju i njezine originale pošaljem u onu stvar. I da joj se zahvalim na lekciji koju ću shvatiti tek nekoliko godina kasnije…
Jer kao i saljudima, i lekcije dođu kada moraju, ne kada mi to želimo…
“Ćeri moja. Ne nosi marke. Budi marka”, rekla je, grleći me rečima nakon te lavine osuda (kao niko nikada). Hvala ti, majko.
Tvoje reči odzvanjaju, svaki puta kada ugledam ta lica tuđih imena.
Te robove koji su i sebi tuđi, a nikada svoji.
A danas? Ne. Ne nosim poznate marke. Ne zato jer si ih ne mogu priuštiti, već zato jer mi do modnih markica i brendiranih imena nije ni najmanje stalo. Ako i imam koju krpicu s potpisom najverojatnije sam je dobila na poklon. Preškrta sam za sebe. Greh mi je dati 5.000 kuna ( )za torbicu ili cipele. I zato jer su mi u životu bitnije neke druge stvari poput knjiga, putovanja, slika, mojih sitnih radosti… Setih se majčinih reči “kćeri moja, ne nosi marke, budi marka…”, kao da su juče izgovorene.
Juče. Danas. I sutra će biti isto. Osvrnimo se oko sebe. U svetu u kojem živimo sve se svodi na vanjski izgled, imidž. U krajnju ruku, ono što je na nama. Pogledajmo žene koje nas okružuju. Prijateljice, poznanice. Većina njih su skupo obučene, sve po poslednjoj modi. Iako je vreme gore nego ikada. U međuvremenu sve pričamo o unutarašnjoj lepoti. Koja je nekako nezamisliva bez one nove torbice, novih cipela. Kako licemerno. Često me puta neke poznanice znaju upitati, “Što je to na tebi? Divno je. Čije je?” Ja kažem “Moje”. One kažu “Ma ne, mislim, koja je marka?” Odgovorim: “Ničija. Ako je na meni moja je…”
Mislim da bih nekim ljudima vredila više ako bih rekla da nosim Šanel ili Luis Vuiton. Takvim ljudima i ne želim da vredim.
I ne, ne mislim da je greh imati novaca, moći sebi priuštiti lepe stvari, brinuti o sebi, biti njegovan, doteran, odjenuti se po poslednjoj modi i uživati u sebi… Ne mislim. Zaista. Samo mislim da je greh živeti samo za to. Gurati to ljudima pod nos, i još gore, vrednovati ljude samo i isključito na temelju onoga što imaju na sebi…
Uostalom, čak je i žena koja je živela zbog mode i za modu jedno prilikom rekla…
“Moda nije pitanje odeće. Moda je u zraku, rođena iznad vetra. Morate imati intuiciju za nju. Ona je na nebu i na cesti”, Koko Šanel.
Hvala ti, Koko. Ako nemaš ništa protiv, zadržala bih se na nebu, na cesti mi je pretesno.
I još nešto za kraj. Ženu ništa ne odaje bolje od njenog donjeg rublja. Ono otkriva mnogo više nego hiljadu torbica. Ali skriveno je. Od znatiželjnih pogleda… Koja divota.
Treba. Znati živeti. Više u svojoj koži, manje u tuđim očima.
(Zena.rs)