Uzleti i stradalaštva slavnih vojvoda Radomira Putnika i Petra Bojovića. Sudbine vojnika čiji su životi povezani sa istorijom Srbije. Putnik saznao od blagajnika da je smenjen. Bojović taljigama prebačen na Novo groblje.
Krf, decembar 1915. godine po starom kalendaru. Srpska vlada na čelu sa Nikolom Pašićem i prestolonaslednikom Aleksandrom Karađorđevićem je neumoljiva. U nastaloj atmosferi međusobnog optuživanja ko je kriv za tragični ishod ratovanja i Albansku golgotu, da bi se prikrilo nerazumno odbijanje Londonskog ugovora i posvećenost stvaranja zajedničke države troimenog naroda, sva odgovornost je prebačena na vojnu komandu. Naravno, na čelu sa načelnikom štaba Vrhovne komande, vojvodom Radomirom Putnikom.
Čovek koji je dvanaest i po godina bio ministar vojske i načelnik Glavnog generalštaba, potom štaba Vrhovne komande, tvorac novog ustrojstva vojske, strateg pobeda u balkanskim ratovima i ponižavajućeg poraza Austrougarske armije, bio je smenjen. A kako to među Srbima biva, vojvoda će za smenu saznati od vojnog blagajnika, kada je dobio platu bez dodatka koji sleduje načelniku štaba.
Jedan vojskovođa simboličnog prezimena Putnik, otputovao je u istoriju. Na njegovo mesto doći će Petar Bojović, koji će naredne dve godine oporavljati vojsku i voditi je u presudnom proboju Solunskog fronta. To će biti poslednji susret dvojice vojnika čiji su životi i ostvarenja duboko povezani sa istorijom Srbije na prelomu dvaju vekova, kao i svemu što je prethodilo u deceniji pred izbijanje Velikog rata. Obojica se nisu opredelili za vojnički poziv iz želje za avanturama, već iz dubokog osećanja da samo vojnici mogu da ostvare dostojanstven život svom narodu.
Iako nisu bili vršnjaci dugo su i predano sarađivali. Prvi, onaj stariji, Putnik, je rođen, a drugi će završiti svoj život u januaru. Ta činjenica ponovo će ih ovih dana spojiti u pojedinim medijima koji će podsetiti na njih.
Putnik je bio stariji desetak godina. Rođen je u Kragujevcu 12, odnosno 24. januara 1847. godine. Gotovo svi vojni istoričari i njegovi biografi se slažu u oceni da je bio najznačajnija i najtragičnija figura među srpskim vojvodama, koji će iz jednog poraza i jedne nedolične smene ući u legendu.
Baš onako kako je njegov pradeda Arsenije, predvođen imenjakom Čarnojevićem, sa Kosova krenuo u Veliku seobu put Panonske nizije. Pedantni Ugari popisujući doseljenike koji su pristigli u Belu Crkvu, uz ime njegovog pretka dopisali su prezime Putnik, jer je on sebe nazvao “putnikom u nepoznatom pravcu”.
Vojnu akademiju je upisao 1861. Završio je kao osmi u klasi. Vojevanje je započeo 1876. godine u ratu s Turcima i nijedan ga rat više neće mimoići. Nije se povijao pred vlastodršcima. To će osetiti i kralj Milan Obrenović kada je od Putnika, koji je bio predsednik ispitne komisije, tražio da jedan njegov miljenik položi majorski ispit. Dobio je odgovor:
“Položiće ako bude znao!”
Oficir nije znao i nije položio. I kralj ga je penzionisao… Posle Majskog prevrata i dolaska na presto kralja Petra I Karađorđevića, postaje načelnik Generalštaba.
Kad je početkom novembra 1906. potpisan ugovor sa Francuzima za kupovinu 180 poljskih, 36 brdskih i osam konjičkih topova, fabrika je Putniku htela da pokloni revolver. On je odmahnuo rukom i rekao:
“Neću da me posle neko pita zašto je Šnajder meni dao revolver.”
NAPAD Austrougarske na Srbiju zatiče vojvodu Putnika u austrijskoj banji Glajhenberg gde je bio na lečenju. Sve dileme zašto su ga bečke vlasti pustile da se vrati u Srbiju razvejao je Konrad fon Hecendorf, načelnik Generalštaba Austrougarske vojske: “Ja sam caru predložio puštanje Putnika. Mnogo je bolje da Srbima komanduje stari neobrazovani Putnik nego jedan od mlađih generala školovan u Francuskoj.”
Umro je 17. maja 1917. godine u Nici. Kovčeg s njegovim posmrtnim ostacima ostavljen je u prozoru crkve na Ruskom groblju. I tu je stajao godinama. Tek kada su dvojica francuskih generala poručila: “Ili ga prenesite u svoju zemlju i sahranite, ili dajte da ga mi Francuzi sahranimo”, posle više od devet godina od njegove smrti, sahranjen je 7. decembra 1926. na Novom groblju.
Tanana nit koja prati sudbine dvojice vojvoda i slična je sudbini njihovih porodica koje su terane sa svojih ognjišta ratovima i glađu. Putnikov naslednik na mestu načelnika Generalštaba Petar Bojović rođen je 4, odnosno 16. jula 1858. u selu Miševići kod Nove Varoši. Njegov otac se doselio iz Vasojevića, iz sela Bojovića kod Andrijevice. S proleća 1867. godine oni iz Stare Srbije prelaze u selo Radaljevo kod Ivanjice.
BOJOVIĆ je gimnaziju završio u Beogradu sa odličnim uspehom. Po završetku gimnazije, u oktobru 1875. upisuje Artiljerijsku školu, koju je završio kao prvi u klasi.
Petar Bojović je učestvovao u šest ratova i odlikovan je sa 26 srpskih i jugoslovenskih, kao i 16 ruskih, francuskih i britanskih odlikovanja. Pod njegovom komandom uspešno je izvedena Sremska operacija u kojoj je Prva armija prešla Savu i prodrla u Srem. U ovoj operaciji je ranjen. U jesen 1915. godine sprečio je prodor Bugara na Kosovo, čime je osigurano povlačenje preko Crne Gore i Albanije ka jugu.
Bojović je kao načelnik Štaba Vrhovne komande rukovodio povlačenjem kroz Albaniju i on je izabrao lokaciju na Krfu na koju se sklonila srpska vojska. Komandovao je srpskom ofanzivom na Kajmakčalanu, gde je srpska vojska porazila bugarske jedinice u ključnoj i predsudnoj bici za okončanje Velikog rata. Zbog sukoba sa francuskim generalom Gijomom, podnosi ostavku na mesto načelnika Štaba Vrhovne komande i ponovo preuzima komandu nad Prvom armijom sa kojom 1. novembra 1918. godine ulazi u Beograd. Po proboju Solunskog fronta unapređen je u vojvodu i bio je poslednji oficir kome je taj čin dodeljen.
Bio je vrstan poznavalac strateške upotrebe konjice i valjda prvi oficir koji je osetio značaj avijacije u ratnim vihorima. Zahvaljujući njemu je u opsadi Skadra prvi put poleteo jedan avion sa ratnim zadatkom.
U NOVOJ državi bio je kratko načelnik Glavnog generalštaba vojske Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Odbija da bude ministar, rekavši da je on samo vojnik, i odlazi u penziju krajem 1921. godine. Za razliku od Hrvata koji su se borili u redovima Austrougarske vojske koje je kralj Aleksandar tetošio, vojvoda Bojović je potonuo u zaborav. U penziji je proveo 20 godina, mirno i povučeno dočekavši početak Drugog svetskog rata.
O ličnom životu poručnika Petra Bojovića u njegovom oficirskom dosijeu ostali su podaci o jednoj kazni i dve veridbe. Sredinom 1882. godine kažnjen je sa deset dana zatvora, zato što je u kafanu ušao kroz prozor. Postoje i dva ministarska odobrenja za ženidbu, što govori o njegovoj sklonosti prema ženama. Kao generalštabni major Petar Bojović je u Kragujevcu upoznao Milevu Jovanović, kćerku trgovca Nikole Jovanovića. Venčali su se 4. juna 1893. u Sabornoj crkvi u Kragujevcu. Sa njom je imao šestoro dece, četiri sina i dve ćerke.
Posle vojnog puča 27. marta 1941. godine, vojvoda Petar Bojović je u svojoj 83. godini, 3. aprila 1941. godine ponovo aktiviran i imenovan za vrhovnog inspektora Vojske Jugoslavije.
ZNAJUĆI šta vojvoda Bojović znači za srpski narod, odmah po dolasku Nemaca u Beograd, Franc Nojhauzen, Hitlerov lični opunomoćenik za Srbiju, nudi mu saradnju sa snagama Rajha.Vojvoda je nemačkom izaslaniku odgovorio:
“Gospodine, Vaša vojska u ovom trenutku je okupator moje zemlje i ja ni u kakvom obliku, dok okupacija traje, vojskom ne mogu sa Vama sarađivati.”
Početkom decembra 1942. godine vojvoda Bojović uspeva da uputi pismo Draži Mihailoviću u kome mu šalje “očinski pozdrav i vojničku zapovest: Napred u pobedu, za kralja i otadžbinu”.
Gotovo ceo rat provešće u kućnoj izolaciji. Dolazak oslobodilaca u Beograd doneće i najveće poniženje velikom vojskovođi. Grupa partizana upala je u njegovu kuću u Trnskoj ulici na Vračaru. Kada su videli njegovu svečanu uniformu i šapku, umesto da se poklone i odaju počast vojniku koji je krvario i za njihovu slobodu, mladići sa petokrakama na vojničkim kapama iskali su bes na devedesetogodišnjaku.
Od povreda zadobijenih od ovog batinanja vojvoda je preminuo 20. januara 1945. godine. Sahranjen je bez ikakvih počasti, a njegovi zemni ostaci prebačeni su taljigma na Novo groblje. Savremenici svedoče da je na Radio Beogradu objavljena vest da će svako ko dođe na sahranu vojvode Bojovića biti uhapšen.
Planina u Kanadi nosi Putnikovo ime
Malo je poznato da je u Kanadi jedna planina, po završetku Prvog svetskog rata, dobila ime po vojvodi Putniku. U podnožju planine nalazi se spomen-ploča, na engleskom jeziku, na kojoj piše:
“Planina Putnik nazvana je u znak večnog sećanja na muškarce i žene iz savezničkih oružanih snaga u Srbiji i njihovog vođe, vojvode Radomira Putnika (1847-1917). Srbija je izgubila četvrtinu svog stanovništva, kako pripadnika vojske, tako i civila za vreme Prvog svetskog rata (1914-1918). Ova žrtva bila je deo kanadskih i savezničkih borbi u Evropi protiv tri carevine u cilju zaštite ljudskih prava i slobode čovečanstva.”
(Novosti)