Ozbiljne UNESKO ankete pokazuju da u svim evropskim zemljama, sa malim razlikama, već godinama književnost redovno čita između dva i četiri odsto populacije. Slično je i u Srbiji, gde svake godine izađe više od hiljadu novih književnih naslova, a stalno se obnavljaju klasici i štampaju ponovljena izdanja savremenih autora.
Ovako razmišlja beogradski književnik Mihajlo Pantić, čije se četvrto izdanje knjige “Ovoga puta o bolu” ovih dana pojavilo u ediciji “Zlatno runo” izdavačke kuće “Arhipelag”.
– I uz novine i časopise na kiosku takođe možete dobiti Gogolja, Tolstoja ili Bodlera. Sve te knjige završe u nečijim rukama. Okružen sam ljudima koji čitaju i koji su profesijom vezani za knjigu. Problem je kako proširiti taj krug. Verujem u filozofiju malih koraka. Sistemskim radom i popularizacijom knjige, od škole pa nadalje, svaki novi čitalac predstavlja pobedu književnosti – smatra Pantić.
* GLAS: Nesumnjivo ste izuzetak među savremenim srpskim piscima priča, ako uzmemo u obzir broj izdanja koja su doživjele Vaše pripovjedačke knjige. Šta Vam to govori?
PANTIĆ: Nije tu reč ni o kakvim vrtoglavim tiražima. Ono što u mom slučaju može biti zanimljivo je da knjige priča koje isključivo pišem, jer nisam podlegao imperativu romana, imaju nešto više čitalaca u odnosu na ovdašnje vladajuće standarde. Priča se, kao i poezija i esej, nalazi na rubu interesovanja šire čitalačke publike, bez ostatka okrenute romanu. On je u modernim vremenima postao dominantna, a u našem dobu i tržišno favorizovana književna forma. Izgleda da sam sa godinama stekao nešto obimniji krug čitalaca i zbog toga sam, naravno, ispunjen i srećan. Književnost ima smisla jedino kada reči kojima se bavimo odjeknu u drugom.
* GLAS: Mnogo puta ste govorili o značaju ljubavi. To je tema koju ne zaobilazite u svojim djelima. Je li ljubav postala još važnija u vremenu opšteg otuđenja, kada mnogi žive sami ili nemaju vremena da se u trci za novcem posvete najbližima?
PANTIĆ: Knjiga “Ovoga puta o bolu” je zapravo antipod knjige “Ako je to ljubav”. Uvek sam mislio, pa ako hoćete, i iskustvom potvrdio uverenje da je bol koji nam je zadat već činom rođenja, a kasnijim životom samo intenziviran, moguće anestezirati jedino i samo ljubavlju. Ne morate biti nikakav mudrac niti propovednik, dovoljno je da se osvrnete oko sebe. Odmah vidite da tamo gde nema ljubavi nema ničega, svet je hronično oboleo od manjka ljubavi i stoga je u celoj istoriji užasno mesto, pa je tako i danas. Najviše što možemo je da ljubavlju koliko-toliko ublažimo taj užas.
* GLAS: Kada možemo da očekujemo Vašu novu knjigu, ali i gostovanje u Republici Srpskoj?
PANTIĆ: Nadam se da ću do naredne godine uspeti da završim novu knjigu priča. U mom slučaju je to prilično dugotrajan i nepredvidljiv proces jer me u pisanju presreću najrazličitija, ne uvek očekivana pitanja. Imate ideju, počnete da je uobličavate i u jednom trenutku otkrijete da ona preuzima inicijativu, ide u pravcu o kom ste tek ponešto mogli naslutiti. U svakom slučaju, imam obrise te knjige, sada treba ispisati celu partituru. Takođe, banjalučka Zadužbina “Petar Kočić” objaviće ove godine zbirku mojih eseja o drugim piscima. Eto prilike za čitanje i u vašim krajevima, u koje sa uzbuđenjem redovno dolazim u ribolov.
Najsmisleniji posao
* GLAS: U kojoj mjeri književnost i uopšte umjetnost mogu da utiču na mlade ljude i okrenu ih pravim vrijednostima?
PANTIĆ: Da ne verujem u to, ne bih se bavio književnošću, svejedno da li to činim kao pisac ili kao profesor. Najviše i najlepše što dobijate od te umetnosti nisu nagrade, nije ni uspeh, ni materijalna dobit, već učestvovanje u buđenju nekog mladog bića. Zato stalno govorim da se bavim najsmislenijim poslom na svetu. Oholo bi bilo tražiti bilo šta više od toga.
(Glas Srpske)