Freske najvećeg majstora renesanse Mikelanđela Buonarotija (1475-1568), u Sikstinskoj kapeli u Vatikanu, počele su da blede, pod uticajem zagađenja vazduha zbog enormnog broja posetilaca koji se iz dana u dan guraju pod svodovima tog zdanja diveći se jednom od najvećih remek-dela svetske umetnosti.
Dugo i pomno skrivana tajna objavljena danas jeste da se izbeljujuća patina gomila na Mikelanđelovim likovima još od 2010. godine i da je još tada započeta istraga.
Patinu nije moguće bilo videti s tla (kapela je visoka 21 metar), ali su ekspertize izbliza pokazale čitave sektore fresaka pokrivene puderastom patinom koja je freske prekrila slojem nalik na ispucalu šećernu glazuru.
“Pitanje više nije samo estetsko, sada se radi o integritetu samog umetničkog dela”, izrekla je na danas održanoj konferenciji za javnost Vitorija Čimino, šefica Departmana za konzervaciju vatikanskih muzeja.
Dok poreklo oštećenja i dalje ostaje nejasno, nagađa se da se radi o nanosima kalcijum-karbonata i kalcijum-bikarbonata, za koje se veruje da potiču od povišenog procenta vlage i ugljen-dioksida koji prolaze kroz porozne gipsane zidove slavne tavanice.
Ulderiko Santamarija, šef muzejske laboratorije za restauraciju, rekao je da je patina lako uklonjena i da dalja oštećenja nisu mogla da budu uočena. Ali zvaničnici upozoravaju da toliki nanosi kalcijuma mogu ipak da trajno ugroze oslikane zidove u kapeli u kojoj se, pored svakodnevnog samita ljubitelja umetnosti iz celog sveta, održava i konklava za izbor svakog pape koji je u poslednjih 500 godina stolovao u Vatikanu.
Vatikanski zvaničnici su nedavno, pri puštanju u rad novog ventilacionog sistema koji je zamišljen da smanji vlagu koju proizvede šest miliona posetilaca godišnje, rekli da će taj sistem sprečiti potencijalna oštećenja. Ali su tada zatajili da je šteta već pričinjena i da je sistem zapravo i uveden da bi se takva šteta anulirala.
Santamarija je potvrdio, međutim, da studije pokazuju da je patina površinska i da se nije pomešala sa originalnim Mikelanđelovim bojama, te da stoga same freske nisu oštećene.
“Stanje fresaka je dobro i oštećenje je popravljivo”, naglasio je on.
Zvaničnici su objavili da je veliko – i kontroverzno – čišćenje Sikstinske kapele, završeno 1994, tavanicu oslobodilo vekovnih naslaga voska, prljavštine i dima, verovatno uklonilo nevidljivu barijeru koja je postojala između površine fresaka i okolnog vazduha, što je omogućilo gomilanje patine.
Dodali su, međutim, da je glavni krivac za sva oštećenja broj ljudi koji godišnje prođu kroz kapelu, koja je malena za toliku posetu, jer je pri izgradnji zamišljena za privatne odaje pape Siksta Četvrtog, po kome je i ponela ime.
Velika restauracija je bila i ostala kontroverzna, jer su posle nje freske zasijale novim sjajem, i donekle izmenjenih boja, za koje neki govore da više nisu originalne Mikelanđelove, slavne po svojoj toplini tonova i smeđoj gami, dok drugi zastupaju stanovište da su upravo boje koje su posle 500 godina izronile na površinu – one prave.
Mikelanđelo Buonaroti, počevši da 1508. godine oslikava, po narudžbi pape Julija Drugog, tavanicu kapele, eksperimentisao je sa bojama isključivo po diktatu svog genija, a specijalnu mešavinu nikada nikome nije otkrio, tako da se ni dan-danas ne zna pravi sastav veličanstvene kompozicije koja zahvata devet sektora tavanice i odgovarajuće lunete po uglovima.
Šef vatikanskih muzeja Antonio Paoluči isključio je mogućnost zatvaranja kapele, ali je naglasio da je šest miliona posetilaca njen godišnji limit koji se ne može prekoračivati.
Vatikanske vlasti su svojevremeno u kapelu ugradile senzore za praćenje nivoa vlažnosti, ugljen-dioksida i prašine, kao i zatvoreni sistem TV kamera koji prati broj posetilaca, omogućujući prečistačima vazduha da optimalno i sinhronizovano rade. Sistem, ugrađen ranih devedesetih, bio je, međutim, predviđen za dva miliona posetilaca godišnje koji dolaze da se dive Stvaranju sveta na tavanici i Strašnom sudu, delu istog umetnika, na zidu iza oltara kapele.
Sikstinska kapela nazvana je po papi Sikstu Četvrtom, čiji je pontifikat trajao od 1471. do 1484. i koji je kapelu sagradio.
Papa Julije Drugi (pontifikat 1503-1513) naručio je 1508. od mladog skulptora Mikelanđela Buonarotija da oslika tavanicu kapele, tražeći nebeski svod sa zvezdama.
Umetnik je posao počeo iste godine, potom promenio papinu zamisao i svoju zamisao završio četiri godine kasnije, slikajući na tavanici prizore Stvaranja sveta, koji se, uz prizore Strašnog suda, ostvarene na zidu iza oltara kapele od 1535. do 1541, za vreme pontifikata pape Pavla Trećeg, smatraju jednim od najvećih remek-dela svetske umetnosti, koje su od privatnih odaja jednog čoveka stvorile jedno od najslavnijih mesta svetske umetnosti, utočište miliona ljudi iz celog sveta.
KURIR