Predsednik Srbije Aleksandar Vučić otkrio je u Debeljači spomenik jednom od poginulih vojnika na Košarama 1999. godine Tiboru Cerni. Vučić je spomenik otkrio zajedno sa majkom Tibora Cerne, Katom. Sto osam vojnika je umrlo tako slavno da Albanci i dalje čuju njihove glasove i strašnu opomenu: “Ovo je moja zemlja”, poručio je predsednik.
Vučić je položio venac uz najviše državne i vojne počasti svim učesnicima bitke na Košarama.
Spomenica za sećanje na bitku na Košarama
Predsednik Aleksandar Vučić je najavio da će doneti odluku o dodeli spomenice kojom bi se obeležavala bitka na Košarama 1999. i da će taj orden dodeliti svakom od 108 junaka koji su dali život za srpske Košare.
On je, takođe, najavio i da će formirati odbor za izgradnju centralnog spomen-obeležja kojim bi se očuvalo sećanje na 108 veličanstvenih sa Košara, ali i sve druge koji su dali svoj život braneći slobodu i nezavisnost Srbije.
“Neka zauvek živi i uvek ima ovakve heroje Srbija, neka živi naša Srbija”, poručio je Vučić.
Vence su položili i ministri u Vladi Republike Srbije i Vladi Republike Srpske, delegacija Ministarstva odbrane i Vojske Srbije, porodica Cerna, predstavnici diplomatskog kora, predsednik opštine Kovačica i mesne zajednice Debeljača, kao i predsednik i predstavnici Saveza udruženja boraca SABOR, koji su bili inicijatori za podizanje spomenika Tiboru Cerni.
U ime učesnika bitke na Košarama okupljenima se obratio Vojislav Vukašinović.
“Osamanaest godina smo čekali prvo spomen-obeležje, prvom među jednakima, heroju Tiboru Cerni. On je jedan od 108 srpskih Obilića koji je za nas još uvek živ. Živeće u nama dokle god smo živi i dokle god budemo pričali o, malo je reći, herojskim pogibijama”, rekao je Vukašinović.
Prisetio se priče kada je Cerna bio u rovu sa saborcima.
“Tukao ih je neprijateljski snajper, nešto je moralo da se preduzme. Tibor je ustao da bi ga snajper pogodio, a naš vojnik je otkrio neprijatelja i eliminisao ga. Prvi metak ga nije pogodio, ali zato drugi jeste. Tibor je pao i rekao ‘Za ovu zemlju vredi ginuti'”, rekao je Vukašinović.
Dodao je da se nada da će i svi ostali heroji u bliskoj budućnosti dobiti centralni spomenik.
“Da nikada ne zaboravite heroje, majke, porodice, invalide koji su ostavili delove tela na vrletima Prokletija, i srpske ratnike koji se nisu osvrtali prema sili koja ih napada već prema svetinji koju brane. Znali su da je iza njih Pećka patrijaršija, Visoki Dečani, njihove majke i sestre”, dodao je Vukašinović.
Kata Cerna, majka Tibora Cerne, zahvalila se svima koji su učestvovali u podizanju spomenika i zamolila je državu da vodi računa o borcima, “da ne bude da su džabe dali život ali i o ovima što su ostali”.
Pozdravila je sve koji su došli, a posebno joj je drago bilo što je videla Tiborove saborce. Rekla je da, kada je videla spomenik, teško joj je bilo da dozove njegov lik u sećanje, jer Tibora nikada nije videla ozbiljnog, “uvek je bio vedar i nasmejan”.
“Bio je hrabar kad se rodio i mislim da je bio hrabar kad je umro. To je urođeno, ali ima nečega i u vaspitanju”, rekla je Kata Cerna.
Vučić: Tibor je umro za svakoga od nas
Predsednik Aleksandar Vučić je poručio da je istorija Srbije prepuna slavnih bitaka i pobeda koje su doprinele da naša zemlja bude slobodna, nezavisna, poštovana u svetu.
“Naš narod zna slobodu da ceni više od svega jer zna koliko je krvi prolio i koliko je žrtava dato”, rekao je predsednik zahvaljujući vojnicima sa Košara.
Vučić je rekao da nikada toliko mnogo nas nije dugovalo toliko beskrajno mnogo tako malom broju njih.
“Na Košarama ih je bilo 108 mrtvih, položenih života za sve naše, prekinutih sudbina da bismo mi danas imali svoju. Tibor Cerna, nad čijom bistom stojimo, jedan je od 108 onih kojima dugujemo”, rekao je Vučić.
Vučić je rekao da nije moguće reći koliki je dug prema stradalom Cerni, jer je poginuo u 21. godini i zato što je, kako je rekao, imao 20 miliona neostvarenih mogućnosti, snova, planova, koje je položio za sve nas. “I to mu dugujemo, sve snove i mogućnosti. Njegov nedoživljeni život koji nam je dao, naš je dug”, istakao je Vučić.
Kako je rekao, Cerna je 28. aprila 1999. uradio nešto što pravi razliku između čoveka i junaka, što deli običan od velikog života, i što čini da smrt ne bude kraj, već početak večnosti.
“Stao je pred metak i izgovorio najveću rečenicu tog malog, prljavog i neopisivo strašnog rata koji nam je agresor nametnuo. Rekao je: ‘Za ovu zemlju vredi umreti’ i uradio je to, umro je za svoju zemlju i svakoga od nas”, rekao je Vučić.
Naveo je da je krajnji cilj agresora iz OVK, NATO snaga i regularne vojske Albanije bila kopnena invazija i presecanje komunikacije Đakovica–Prizren i prodor u delove KiM.
Kako je rekao, to je bila istorijska bitka u istom rangu kao što je to bio boj na Čegru, bitka na Ivankovcu. Ta bitka je završena trijumfom – sprečen je ulazak neprijatelja i kopnena invazija na našu zemlju.
“I danas kada smo konačno počeli da pamtimo, važno je reći ne samo da je Tibor Cerna bio Mađar, a bio je, i da je bio junak, a bio je, i da nam je sve dao, a dao je, već da je u tih 108 vojnika bilo i Srba, Crnogoraca i jedan Rus, i sve vreme su znali da večno ostaju tu, što je za njih bila svetinja, u svojoj zemlji, Srbiji”, rekao je Vučić u Debeljači.
“Pitoma Debeljača je malo naselje koliko je velikog čoveka iznedrilo i postala je simbol herojstva i časti”, dodao je Vučić.
Kako je rekao, veliki Tibor je ostao na nogama posle prvog metka i dalje stojeći i prkoseći albanskom teroristi i zahvaljujući njemu su mnogi otišli svojim kućama, ali sa sećanjem na njega, na junaštvo i na svetinju koju brane i bitku u kojoj su učestvovali – Srpskim Termopilima.
Predsednik je istakao da je to bio rat koji nismo želeli: “Branili smo svoju zemlju, decu, budućnost, ono bez čega Srbin ne može da živi, ma koje vere i nacije bio, branili ono bez čega ne možemo da dišemo – branili slobodu.
Niko dalje od Košara zbog njih nije mogao. “Ovo je moja zemlja – rekli su i umrli na njoj tako slavno da Albanci i dalje čuju njihove glasove i strašnu opomenu i kletvu: ‘Ovo je moja zemlja'”, rekao je Vučić.
Predsednik Republike je rekao i da je Srbija danas zemlja za koju vredi živeti isto kako je vredelo umreti i da moramo imati vere u zemlju koja je naša, koja vredi.
On je dodao da ćemo za nju da živimo bez straha, da svaki dan gradimo nove puteve, nove fabrike, škole.
Vučić je rekao da ovim obeležjem odajemo samo trunku zahvalnosti Tiboru Cerni, ali i pokazujemo, sa velikim zakašnjenjem, da umemo da pamtimo i čuvamo svoje junake.
Godišnjica bitke na Košarama se od ove godine prvi put obeležava u skladu sa Državnim programom obeležavanja godišnjica istorijskih događaja Srbije.
Organizator državne ceremonije je Odbor za negovanje tradicija oslobodilačkih ratova Srbije Vlade Republike Srbije.
Košare – borba sa daleko nadmoćnijim neprijateljem
U borbama za karaulu Košare, koja je trajala od aprila do juna 1999. godine, poginulo je 108 pripadnika Vojske Jugoslavije i najmanje 200 pripadnika Oslobodilačke vojske Kosova. OVK je imala podršku regularnih jedinica albanske vojske i avijacije NATO-a.
Karaula je locirana na obroncima Prokletija, nedaleko od Đakovice i Dečana. U tom trenutku na frontu je bilo nešto više od 100 pripadnika graničnih jedinica VJ, a zbog žestokih napada iz vazduha, ali i diverzija OVK, veća pomoć nije mogla odmah da stigne.
Posle pada karaule, stiglo je pojačanje od više stotina pripadnika Vojske Jugoslavije iz pešadijskih i specijalnih jedinica, tako da je linija fronta stabilizovana 19. aprila i nije bilo većih pomeranja do kraja rata.
NATO je, radi direktne podrške jedinicama OVK oko Košara, u Albaniju uputio 24 jurišna helikoptera “apač”, pošto tadašnje makedonske vlasti nisu dozvolile da ove letelice budu smeštene na skopskom aerodromu.
Uz helikiptere, Amerikanci su u Albaniju kao podršku poslali i 6.200 vojnika, pisao je tada Vašington post.
“Apači” stacionirani u Albaniji nikada nisu upotrebljeni u borbi, pošto su, posle udesa dve ove letelice, prizemljeni, a zatim vraćeni u baze u Nemačkoj.
Napad OVK na karauli Košare trajao je 67 dana.
Prisluškivanjem radio-veza, Vojska Jugoslavije je ustanovila da su artiljeriju i minobacače veoma precizno navodili ljudi koji su govorili italijanski i francuski. Izviđači su na neprijateljskim uniformama viđali italijanske, francuske, turske i britanske oznake, kao i oznake Armije BiH sa ljiljanima.
Svest da ukoliko padne linija fronta na Košarama, kreću mnogo ozbiljniji sukobi sa OVK i NATO-om, sa neizvesnim krajem, držala je moral na visokom nivou.
Vojska Jugoslavije je često išla u napade po ledenoj kiši, mrazu, magli i snegu dubine jedan metar i branila svaki položaj do poslednjeg trenutka – što je dodatno uticalo na pad morala kod neprijatelja.
Cilj napadača, OVK, NATO-a i albanske vojske bio je da se prodre u Metohiju i da se snage Vojske Jugoslavije, do tada maskirane i dobro sakrivene, nateraju na otvorenu borbu u kojoj bi do izražaja došla tehnološka prednost NATO avijacije.
Glavninu graničnih jedinica na Košarama pre bitke činili su vojnici na redovnom odsluženju vojnog roka koji su služili vojsku od marta 1998. godine i imali su uglavnom po 19 ili 20 godina, a u bici za Košare u redovima VJ borio se veliki broj dobrovoljaca iz zemlje i inostranstva.
Bitka za Košare je zvanično završena 14. juna 1999. godine, kada se Vojska Jugoslavije, na osnovu Kumanovskog sporazuma sa snagama Kfora, povukla sa Košara.
RTS