Razlog tome jeste činjenica da konstrukciju nuklearnog reaktora na Zemlji teško možemo zamisliti bez delovanja neke visoke inteligencije.
Međutim naučne studije sprovedene u Africi pokazale su da u gabonskim naslagama uranijuma postoji prirodni nuklearni reaktor u kojem su se u drevnoj praistoriji spontano odvijali hemijski procesi. Zanimljivo je da su se složeni uslovi potrebni za njihovo pokretanje u stenama regije Okla stekli još pre dve milijarde godina te da su reakcije trajale stotinama hiljada godina.
Reaktor je prvi put otkriven 1972. kada su francuski naučnici uzeli uzorke urana iz gabonskog rudnika kako bi testirali njihov sadržaj.
Uranova ruda uobičajeno sadrži tri vrste izotopa od kojih svaki ima različiti broj neutrona. Najviše ima urana 238, najmanje je onoga pod brojem 234, a najinteresantniji je uranijum 235 u kojem se može održavati lančana nuklearna reakcija.
Naučnici su očekivali da će u uranovoj rudi u Okli naći 0,72 odsto uranijuma 235 jer je to procenat koji je uobičajen posvuda na Zemlji pa čak i na Mesecu i meteorima. Naime uranijum 238 i uranijum 235 imaju takvo vreme poluraspada da su se za vreme koje je proteklo od formacije tela u Sunčevom sistemu do danas, trebali raspasti u druge izotope upravo u tolikom udelu.
Međutim francuski su stručnjaci utvrdili da je gabonski uzorak sadržavao 0,717 odsto uranijuma 235. Ovo odstupanje može se činiti malenim, no kada je u pitanju uran, ono nije ni najmanje zanemarivo. Naime zaključak je bio da u rudniku nedostaje oko 200 kilograma uranijuma 235. On nije mogao nestati ili biti ukraden. Podrobnija istraživanja pokazala su da se oko 0,003 odsto uranijuma 235 raspalo u nuklearnoj reakciji. Upućenima se ova ideja može učiniti neverovatnom jer se za pokretanje i održavanje reakcije moraju ispuniti tri vrlo specifične okolnosti.
Prvi uslov je taj da koncentracija uranijuma 235 bude idealna za reakciju. Danas znamo da je to koncentracija od 0,72 odsto, a poređenje s drugim uzorcima pokazuje da je u Okli tolika mogla biti upravo pre dve milijarde godina kada je reakcija počela.
Drugi uslov je taj da postoji dobar izvor neutrona koji će destabilizovati atome urana 235. Nuklearna reakcija je proces u kom se nestabilni atomi radioaktivnih elemenata raspadaju na manje i pritom oslobađaju energiju. Uranijum 238 prirodno se raspada u torijum, a u tom procesu oslobađaju se neutroni. Oni potom uleću u jezgre atoma uranijuma 235, stvaraju uranijum 236 koji je vrlo nestabilan pa kreće raspad, odnosno nuklearna reakcija u kojoj se oslobađa velika energija. Odakle energija? Zbir masa manjih stabilnih atoma nastalih u ovom raspadu manji je od mase uranijuma 236, a razlika se pretvara u energiju prema onoj poznatoj Ajnštajnovoj formuli E= mc2. U ovom procesu, između ostalih, nastaju novi neutroni koji mogu nastaviti da uleću u druga jezgra uranijuma 235, destabilizovati ih i tako nastaje lančana reakcija.
No da bi se ova reakcija nastavila kao postojana lančana reakcija, reaktor treba ispunjavati i treći uslov – mora imati materiju koja će usporavati neutrone tako da se, kada stignu do jezgra uranijuma 235, onde zadrže kako bi ih destabilizovali, umesto da samo prolete. Ovu funkciju obavljale su podzemne vode. Međutim energija koja se oslobađala zagrevala je vodu tako da je ona počinjala da vri. S vremenom bi isparilo toliko vode da ona više ne bi mogla usporavati neutrone pa bi proces stao. Kako bi na mesto nestale vode postupno stizala nova, proces bi se ponovno pokretao. Ovaj krug verovatno je trajao stotinama hiljada godina.
Nažalost, proces je danas prekinut tako da je od drevnog prirodnog reaktora ostao još samo fosil i, naravno, manjak uranijuma 235.
BIG