Bolest dolazi kada je najmanje očekujemo. Na vrata našeg života pokuca sasvim nepozvana, ulazi bez pitanja i ostavlja neizbrisiv trag.
Tako je zloćudni tumor zakucao na porodična vrata oca dva malena deteta. U nastavku zavirite u potresnu ispovest oca koji je oboleo od raka pluća, a koju je u celosti preneo Hafington Post.
“U maju 2014. godine saznao sam da imam rak pluća u poodmakloj fazi. Ljudima poput mene obično nije ostalo puno vremena, i pored svih tretmana i lečenja, ali ja sam optimističan i pored toga što sam svestan u kakvoj se situaciji nalazim.
Pre četiri godine, na leto 2010. bili smo svi zajedno na plaži. Svi su se sjajno provodili – moji prijatelji i porodica su uživali u moru, pesku, pravili zamak, svi izuzev mene. Ja sam se pretvaro da mi je zabavno, a u stvari sam razmišljao o milion nepročitanih mejlova i gomili ideja koje sam imao za blog, a u tom trenutku nisam bio u mogućnosti da pišem. Svi su primetili da sam odsutan i da zapravo nisam želeo da budem tu u tom trenutku.
Na putu do kuće, vozeći kola, doživeo sam trenutak prosvetljenja. To je bio onaj momenat kada sam shvatio šta sve propuštam u životu. Shvatio sam da doživljavam najveću ljudsku tragediju: proživljavao sam najbolje dane svog života, a da toga nisam ni bio svestan.
To je bio sjajan da. Raj na zemlji zaista postoji, i u njemu smo bukvalno svakog trenutka našeg života. Od toga dana, Raj sam pronalazio u svakoj situaciji, svakom momentu dana. Ranije bi me mrzelo da provodim sat vremena vozeći i vraćajući decu iz škole, sa sada sam to vreme koristio da pričam sa njima, da ćaskamo o svemu i svačemu. Raj sam video i na prljavom podu sale za košarku gde sam sa tada dvogodišnjom ćerkom čekao sina da završi sa časovima, pa da idemo svi zajedno kući. Sedeli bismo na podu okrenuti jedno ka drugom i dobacivali se loptom. Na kraju bi usledio zagrljaj…
Raj na zemlji uključuje i razna upozorenja. U martu smo se preselili u jednu predivnu kuću. To je zapravo kuća mojih snova. U njoj će moja deca da odrastaju, a ja to neću moći da gledam. Srce mi se slama, ali ne razmišljam o sebi. Zaista ne, jer sam živeo život svojih snova.
Uspeo sam da odgojim zaista srećnu decu. Jeste da nekada cvile i žale se, ali su oni u suštini jedna zaista srećna deca. I nadam se da će izrasti u srećne tinejdžere. Oni su moja remek-dela: voljena, srećna, pametna, zabavna deca. Ne želim da se to promeni, ne želim da rastu sa rupom u srcu, da budu tužni. Ne želim da me se jedva sećaju, zato hoću sad da ih usrećim. Hoću i da moja žena bude srećna, jer je ona to i zaslužila.
Dakle, prihvatanje i tuga mogu da idu zajedno. Tuga je neizbežna, a ja sam samo čovek. Ja prihvatam činjenicu da život ima kraj, i da će moj kraj uskoro doći. Svestan sam da je moj život poklon, ali i da neću moći da vidim svoju decu kako odrastaju.
Kada bih sada žalio i svakodnevno se pitao “Zašto baš ja”, ništa ne bih dobio. Treba da budem svestan da čak i sad, kada sam već umoran, pomalo zbunjen i tužan, proživljavam najbolje dane svog života.
Imam samo jedan zahtev za vas:
Moja ćerkica je stidljiva. Ona ume sama da se igra i kada biste je videli, prva misao bi vam bila “pogledaj je kako se lepo igra”. Ali priđite joj, igrajte se sa njom, potrebni ste joj.
Moj sin je jako osetljiv, ali jedan pametan dečak. Sve što mu kažete urezaće se u njegovo srce, razmišljaće o tome danima, pa čak i mesecima. Nemojte da se šalite na ružan način sa njim, slomićete ga. Tretirajte ga kao odraslo biće.
I na kraju, moja žena. Ona je veliki radnik i vredna je na poslu, a oduvek je volela da se opusti kada dođe kući. Uvek je opominjite da uspori malo, da se opusti, da se relaksira. Ona je žena mojih snova”.
Ova potresna priča nateraće svakoga da porazmisli o svom načinu života, da pronađe zadovoljsto i sreću u malim stvarima. Da i kada ima najviše posla, uvek pronađe vremena za svoje najmilije. Da svako bude svestan prolaznosti života i vremena, i da zna da raj na zemlji zaista postoji, te da je svaki trenutak i te kako dragocen.
(Daily Mail)