“Bio je to njegov poslednji gest dok je prihvatao trofej Vimbldona – podigao je zlatni pehar ka nebesima i promrmljao reči ’Jelena Genčić’. To je otkrilo mnogo o Novaku Đokoviću – znao je da ne bi stajao tu kao šampion i inspiracija svojoj zemlji da nije bilo žene koja ga je naučila o životu i o tenisu“.
Na taj način novinar Njuzvika Ričard Evans započinje svoj članak, a zatim nastavlja:
“Njihova priča bila je jedinstvena, kao što je i morala da bude, pošto je neverovatno teško jednoj naciji da se oslobodi krvave prošlosti, a Đoković je, više nego iko drugi, pomogao da se to učini. Srbija nije bila jedini krivac za rat koji je besneo nekadašnjom Jugoslavijom devedesetih, ali je najlošije predstavljena u medijima i na početku novog veka njen imidž ležao je u ruševinama.
Povratiti osećaj nacionalnog ponosa ume da bude teško, ali obično ne traje toliko dugo koliko je potrebno da se promeni slika koju spoljašnji svet ima. Kako bi se taj posao obavio brzo, naciji je potreban neukaljan heroj koji će iznići i ponuditi svetu potpuno drugačiju perspektivu.
Iako Srbija tradicionalno nije mnogo pažnje poklanjala tenisu, ispostavilo se da je taj čekani heroj teniser po imenu Đoković. Njegova pobeda nad Federerom u jednom od najboljih vimbldonskih finala sigurno će ulepšati reputaciju koja raste još otkad je Đoković zapanjio teniski svet nepobedivošću u prvih pet meseci 2011. godine“, piše Evans.
Novinar konstatuje i da je Đoković veliku pomoć imao i od svojih kolega, pa navodi izvanredne rezultate Jelene Janković, Ane Ivanović i Nenada Zimonjića.
Zatim se naglašava velika uloga koju je Jelena Genčić imala u Đokovićevom odrastanju i sazrevanju kao ličnosti i kao tenisera. Citirajući delove Novakovog pisma nakon smrti Genčićeve, novinar ističe:
“Svako ko je sedeo na brojnim Đokovićevim konferencijama za medije nije iznenađen njegovom rečitošću. Govoreći skoro savršenim engleskim jezikom, Đoković se predstavlja kao veoma inteligentan mladi čovek sa jasnim razumevanjem šta i koga predstavlja“.
Potom se naglasak stavlja na Đokovićeve pomirljive izjave o ratu bilo koje vrste, kao i o odnosima bivših republika Jugoslavije, a Ričard Evans tekst završava rečenicom:
“Ako postoji ijedan Srbin na svetu koji je dokazao da može da stvori optimizam usred očaja, onda je to on“.