Muzičar Nele Karajlić, koji je posle 23 godine posetio Sarajevo, u svom autorskom tekstu opisao je šta mu se sve desilo prilikom njegovog boravka u rodnom gradu.
“Sve je, kao i uvek, počelo iz za.ebancije. Nakon divne promocije moje knjige na Jahorini, u hotelu “Bistrica”, društvo se malo opustilo, i uz šalu i pesmu pade ideja da se spustimo sutra u Sarajevo u jedan restoran sa vrhunskom klopom. Ja ih podsetih da moja malenkost nema neku naročitu reputaciju u glavnom gradu Bosne i Hercegovine… To probudi avantursitu u meni. Pristadoh uz opkladu po kojoj, ako me niko ne prepozna, ja plaćam sve u kafani, a ako se dogodi neko s.anje, on račun preuzima na sebe… – započeo je svoje izlaganje Nele.
“Samo što smo se parkirali ispred samih vrata restorana, kraj nas prođođe dva momka, za koje sam osetio da donose nevolju. Oni me prepoznaše… Mi uđosmo u restoran i tu poče onaj lepši deo večeri… sve je bilo u najlepšem redu, dok se ne pojavi konobar koji nam reče da napolju stoji par ljudi koji sebe nazivaju novinarima. Pitaju da li mogu da pričaju sa Neletom…Par minuta kasnije, rekoše nam da je neki lokalni portal objavio vest da sam u Sarajevu. U narednih par minuta bilo je jasno da će moja poseta Sarajevu dobiti već publicitet nego od dolaska samog pape – piše Karajlić.
– Par minuta kasnije, na vrata zakucaše dve uniformisane osobe, naoružane onako kako se naružavaju oni koji ispred sebe imaju zadatak da razbiju demonstracije. Oni ne uđoše u kafanu, ali učtivo proveriše da li je mja malenkost u objektu. Nakon što su primili potvrdan odgovor, oni nam, isto tako učtivo, dadoše do znanja da se ne brinemo, da su tu oni dokle god bude bilo potrebno. Neko od naših za stolom kaže da smo zaštićeni kao gej parada. Smeh nas sve to vreme nije napuštao. Kada smo dobili informaciju da je policija napolju blokirala sve prilaze našem restoranu, ja odlučih da oslobodim društvo neugodnog pritiska za koji sam, na neki način snosio odogovornost, te zatražih dozvolu da napustim objekat. Kao i svaka ozbiljna zgrada, i ova, u kojoj je bio restoran, imala je sporedne izlaze. Iskoristivši ga, ja ne videh taj performans koji se održavao u jednoj od najužih ulica u gradu , te ne mogu da budem svedok svih onih izveštaja koji govore o gomili ljudi, motkama sekirama i ne znam već čemu – istakao je Karajlić u autorskom tekstu.
“Mene je čekao automboli na drugoj strani ulice i dok su novinari, koji su pokrenuli ovo ludilo, uzaludno pokušavali da me nađu u restoranu, ja sam uz diskretnu pratnju federalne policije, već bio na putu za Jahorinu – naveo je muzičar.
“U toku vožnje su mi se pojavile ovakav kermec nisam napravio još od crknutog maršala. Jel ja prizivam nevolju ili ona prati mene? Zar jedna opklada može da pokrene ovakvo ludilo? Ko se to boji mog dolaska u grad? Da li se možda boje dolaska svih onih starih Sarajlija koji su iz njega otišli? To bi im bilo previše.
Sve to vreme mi kroz glavu su mi se šunjali stihovi jedne pesme moje omiljene rok atrakcije Zabranjeno pušenje: Pesma se zvala “”, a stihovi su išli nešto: Noćas smo probili obruč zajedno, iza nas su magla, strah i zlo. U divljem bijegu bez kapi benzina. Konačno smo stigli na slobodno tlo”…
Kurir