Psiholog Leo Ivanišević za “Blic” objašnjava da je mentalni poremećaj nešto što se arbitrarno određuje, samim tim, ono što se smatra za poremećaj je ujedno i refleksija vrednosti društva u kojem živimo.
– Drugim rečima, mentalni poremećaj je retko kada nezavisan od konteksta i vremena. Zamislite da se danas pojavi osoba sa pričom koju je imala Jovana Orleanka. Verovatno bi bila institucionalizovana zbog sumanutih ideja. Isto tako, ono što se smatralo normalnim u staroj Grčkoj i Rimu hrišćanima je bilo potpuno nepojmljivo. Postojalo je vreme kada se i protivljenje režimu smatralo za mentalni poremećaj, što nam samo ukazuje da kategorija mentalnog poremećaja ima i svoju političku komponentu – ističe Ivanišević.
Pitanje koje se samo nameće jeste kako se onda uopšte orijentisati i kako se neko stanje ili pojava klasifikuje kao mentalna bolest?
Za psihologa Ivaniševića mentalno zdrava osoba bi trebalo da bude u stanju da se sama izdržava, razvija, napreduje i ostvaruje kroz svoj rad. Međutim, vrtoglavi napredak komunikacionih tehnologija je u potpunosti promenio svet u kom živimo. Budući da nijedan mentalni poremećaj nije nezavisan od konteksta, logično je da će napredak tehnologije takođe uticati na formiranje nekih novih stavova i ponašanja, koji nisu uvek funkcionalni i korisni.
Pravljenje selfija ili shizofrenija
Jedan od mentalnih poremećaja o kojima se mnogo priča je preterivanje sa selfijima. Ovde se pritom ne misli na par selfija dnevno ili nedeljno koje će neka blogerka napraviti u promotivne svrhe.
– Radi se o kompulsivnom ponašanju koje nema nikakvu drugu svrhu osim da naizgled olakša neku vrste tenzije. U nekim težim oblicima shizofrenije, pacijenti pokazuju nemogućnost da se odvoje od ogledala, jer je njihov odraz u ogledalu poslednja veza sa realnošću i sopstvenim identitetom koju imaju. Ako se malo bolje razmisli, preterivanje sa selfijima ima dodirnih tačaka sa ovom pojavom – tvrdi Ivanišević.
Zašto neko pravi gomilu slika sebe svaki dan? Da bi proverio da li i dalje izgleda kao što je izgledao pre sat vremena? Ili da bi postavljanjem tih slika na internet pokazao drugima da i dalje izgleda lepo kao i juče? Ukoliko ne postoji neka jasna svrha tolikih slika (čuvanje uspomena, isprobavanje nove šminke, promocija sebe kao ličnosti ili nekog svog postignuća) zaista se možemo zapitati da li je takvo ponašanje funkcionalno, pa samim tim i normalno.
Online komunikacija promenila je naš indentitet
Ovo nas dovodi do drugog problema savremenog online društva, a to je identitet, nastavlja psiholog.
– Identitet se ostvaruje u interakciji sa drugima. Naš identitet podjednako zavisi od našeg osećaja sebe koliko i od povratnih informacija koje nam daju drugi. Online komunikacija je promenila naš osećaj identiteta i učinila ga fluidnijim i fleksibilnijim, što nije uvek dobra stvar. Umesto fizičkim likom i postupcima, mi se danas predstavljamo profilima i slikama koji ne moraju biti merodavni. Umesto iskrene povratne informacije i razgovora, povratnu informaciju predstavljaju lajkovi i klikovi. Ovo nas dovodi u situaciju da ukoliko svaki dan ne okačimo nešto na neku od mreža i ne dobijemo neku od reakcija, počinjemo da se pitamo ko smo u stvari i da li su nas naši “prijatelji” zaboravili – kaže Ivanišević.
Pritom, nastavlja on, realnost je da najveći procenat komunikacije čine neverbalni znaci, dodir, izraz lica i autentični ljudski kontakt kog na internetu nema. Srce ili smajli koji se ostavljaju u komentarima, iako znače onome kome su upućeni, ne mogu da zamene pravi zagrljaj ili osmeh. Čini se da toga još uvek ni sami nismo svesni i čudimo se kako smo usamljeni u svetu u kome smo svi povezani.
Strah od propuštanja i izostavljenosti
Tu dolazimo i do treće pojave, a to je FOMO sindrom i strah od propuštanja i izostavljenosti.
– Danas važi uverenje da ako nečeg nema na internetu nije se ni desilo. Svi mi imamo po više stotina “prijatelja” na društvenim mrežama i po zakonu verovatnoće logično je da će svakog dana neko od njih otići na neki lep ručak, u neki super provod ili ostvariti neki uspeh koji će podeliti. To rezultuje time da svakoga dana gledamo brdo slika srećnih i nasmejanih ljudi u različitim situacijama i pitamo se zašto naš život nije takav? U želji da ispratimo tempo, pokušavamo da stignemo na svako dešavanje, da izlazimo što više i kačimo slike iz provoda na mreže, kako bismo plasirali sebe i bili prepoznati kao osoba koja želimo da budemo. Naravno, ispratiti tempo je nemoguće i na kraju se samo osećamo još gore, jer jurimo nešto što ne može zaista da nas zadovolji i ispuni – objašnjava Ivanišević.
Tu poremećaj nastaje, dodaje on, kada ova ponašanja toliko uzmu maha da osoba više ne može normalno da funkcioniše u realnom svetu. U potrazi za savršenim životom dojstojnim društvenim mrežama, postajemo depresivni i nezadovoljni.
– U želji da se osetimo bolje, nastavljamo po starom, samo još jače – više lepih slika, više provoda, više lajkova. Osoba postaje zavisna, a zavisnost nije ništa drugo do kompulsivno ponašanje kojim pokušava da se reši ili potisne neki problem. Pošto hrana, lepe slike, droga ili alkohol ne mogu da zamene ljudsku toplinu, povezanost ili osećaj ostvarenosti, nezadovoljstvo se nastavlja, a osoba i dalje pokušava da se “izleči” kroz neko disfunkcionalno ponašanje – kaže naš sagovornik.
Lečenje mnogo teže od alkoholizma
Lečenje bolesti zavisnosti je mukotrpan proces, nastavlja Ivanišević, koji zahteva da se u proces uključi cela porodica i svi bliski ljudi.
– Da bi se neko izlečio od alkoholizma on mora da promeni kontekst u kom živi uz maksimalnu podršku okoline. Sav alkohol se uklanja iz okruženja, u početku niko ne sme u prisustvu alkoholičara da pije, niti je dozvoljeno odlaženje na mesta gde se alkohol konzumira u velikim količinama – kaže psiholog.
Kada se radi o zavisnosti od interneta, video igrica ili selfija, situacija je mnogo teža, kaže on. Jer, pitanje je kako nekome oduzeti kompijuter koji skoro svi svakodnevno koriste za rad, učenje ili internet koji je postao glavno sredstvo komunikacije.
– Kako nekom oduzeti telefon u društvu u kom je funkcionisanje bez telefona nezamislivo. Lečenje ovakvih slučajeva zahteva vrlo ozbiljan rad na osvešćivanju istinskih potreba i razvijanju osećaja mere, što je mnogo veći izazov. Ovo su samo neki od problema modernog doba koji nastaju usled otuđenja tehnologijom. Sa druge strane, psiholozi predano prate i istražuju ove pojave, tako da verujem da ćemo jednom zaista naučiti da razlikujemo realni svet od online sveta, što će nam omogućiti zdravo funkcionisanje u novom, sajber društvu – poručuje Ivanišević.
BLIC