Danas se navršava 19 godina od početka NATO bombardovanja. Za 78 dana, na teritoriju Srbije NATO je bacio najmanje šest tona osiromašenog uranijuma.
Stručnjaci smatraju da je to dovoljno za konstrukciju 170 replika nuklearne bombe, kakva je bačena na Hirošimu.
Sve su glasniji oni koji tvrde da je protiv tadašnje Jugoslavije vođen hemijski rat i da je to glavni razlog za povećanje broja obolelih od kancera.
Bio je to kažu u NATO “Milosrdni anđeo”. Srbi bi pre rekli anđeo smrti, koji je seje i dve decenije kasnije. Analiza Republičkog zavoda za statistiku pokazuje da je broj umrlih od raka za 30% veći u odnosu na 1999. godinu.
Najviše obolelih od raka je na Kosovu. O tome se tamo malo govori iz političkih razloga. Osiromašenim uranijumom kontaminiran je jug Srbije. Okolina Vranja i Preševa.
“2005. godine 262 hemioterapije, 2010 – 539 hemio terapije, 2015 – 742 hemio terapije, 2016. možda najori rezultat povećan broj pacijenata 849. Ovo nije konačan broj”, kaže Zlatan Elek iz Zdravstvenog centra Kosovska Mitrovica.
Da li to utiče i na ostatak zemlje?
“Ovo je otišlo bez ikakve kontrole u vazduh, u vodu u zemlju, ušlo u lanac ishrane. Šta će se s nama dešavati to će se tek videti”, rekla je Danica Grujičić, neurohirurg.
Skoro dve decenije kasnije, dokazati štetnost od osiromašenog uranijuma je skup projekat, a šta sve do sada naučnici znaju?
“U tom momentu, ko se našao i ko je udisao te čestice u tom opsegu, nano čestica, kakve se emituju prilikom udara u tvrde mete, kako se kaže bio je izložen radijaciji”, rekla je naučna savetnica Instituta za fiziku u penziji Zorka Vukmirović.
Međutim, postoje i oni, koji smatraju osiromašeni uranijum nije glavni krivac za povećan broj obolelih od raka.
“Kada sam to pisao nikad nisam rekao da on nije opasan, nego da nije kancerogen. To je velika razlika. Neće zbog toga što je upotrebljen kao municija za proboj tenkova i bunkera neće da izazove kancer negde drugde”, naveo je radiolog Aleksandar Ivković.
“Svi oni koji pričaju da je osiromašeni uranijum vrlo koristan i da treba da ga držimo u kućama su ljudi, koji obično nikada nisu lečili nikoga, nisu nikada pregledali pacijenta i koji ne zanju šta je klinika”, dodala je Grujučić.
Osiromašeni uranijum je samo vrh ledenog brega. Sledeće nedelje bi trebalo da bude formirano koordinaciono telo, čiji bi zatadak bio da utvrdi posledice bombardovanja.
Danas navršava 19 godina od NATO vazdušnih napada na Srbiju, odnosno SRJ, a državna ceremonija Dana sećanja, koju će predvoditi predsednik Aleksandar Vučić, biće upriličena u Aleksincu.
Taj mali grad na jugu Srbije gađan je šest puta tokom 78 dana NATO agresije i tom prilikom je poginulo 11 osoba.
Ukupan broj žrtava nikada nije utvrđen, a procenuje se da je tokom tih 78 dana bombardovanja poginulo između 1.200 i 2.500 ljudi.
Ukupna materijalna šteta procenjena je na više desetina milijardi dolara.
Ratni gubici NATO-a u ljudstvu i tehnici nikada nisu obelodanjeni.
Odluka o bombardovanju tadašnje SRJ doneta je, prvi put u istoriji, bez odobrenja Saveta bezbednosti UN.
Naredbu je američkom generalu Vesliju Klarku, tadašnjem komandantu savezničkih snaga, izdao generalni sekretar NATO-a Havijer Solana.
Klark je docnije u knjizi “Moderno ratovanje” napisao ne samo da je planiranje vazdušne operacije NATO-a protiv SRJ intenzivirano sredinom juna 1998. već i da je završeno krajem avgusta te godine.
SRJ je napadnuta pod izgovorom da je krivac za neuspeh pregovora u Rambujeu i Parizu o budućem statusu pokrajine Kosovo i Metohija.
Pošto je odluku o neprihvatanju stranih trupa potvrdila Skupština Srbije, koja je predložila da snage Ujedinjenih nacija nadgledaju mirovno rešenje sukoba na Kosovu, NATO je 24. marta 1999. u 19.45 započeo vazdušne udare krstarećim raketama i avijacijom, na više područja u Srbiji i Crnoj Gori.
Devetnaest zemalja Alijanse počelo je bombardovanje sa brodova u Jadranu, iz četiri vazduhoplovne baze u Italiji. Podršku su im pružili strateški bombarderi koji su poleteli iz baza u zapadnoj Evropi, a kasnije i iz SAD.
Najpre su gađane kasarne i jedinice protivvazduhoplovne odbrane Vojske SRJ, u Batajnici, Mladenovcu, Prištini i na drugim mestima.
Gotovo da nema grada u Srbiji koji se tokom 11 nedelja napada bar nekoliko puta nije našao na meti snaga NATO-a.
U bombardovanju je uništeno i oštećeno 25.000 stambenih objekata, onesposobljeno 470 kilometara puteva i 595 kilometara pruga.
Oštećeno je 14 aerodroma, 19 bolnica, 20 domova zdravlja, 18 dečjih vrtića, 69 škola, 176 spomenika kulture i 44 mosta, dok je 38 mostova razoreno.
U noći 23. aprila 1999. godine u dva sata i šest minuta nakon ponoći, NATO je u napadu na zgradu nacionalne televizije usmrtio 16 radnika RTS-a.
To je bio prvi slučaj da je medijska kuća proglašena za legitimni vojni cilj.
Tokom bombardovanja izvedeno je 2.300 vazdušnih udara na 995 objekata širom zemlje, a 1.150 borbenih aviona lansiralo je približno 420.000 projektila, ukupne mase 22.000 tona.
NATO je lansirao 1.300 krstarećih raketa, izručio 37.000 “kasetnih bombi”, od kojih je poginulo oko 200 osoba, a ranjeno više stotina, i upotrebio zabranjenu municiju sa osiromašenim uranijumom.
Uništena je trećina elektroenergetskog kapaciteta zemlje, bombardovane su dve rafinerije u Pančevu i Novom Sadu, a snage NATO-a su upotrebile i takozvane grafitne bombe radi onesposobljavanja elektroenergetskog sistema.
Posle više diplomatskih pritisaka, bombardovanje je okončano potpisivanjem Vojnotehničkog sporazuma u Kumanovu 9. juna 1999, da bi tri dana potom počelo povlačenje snaga SRJ sa Kosova i Metohije.
Pošto je generalni sekretar NATO-a 10. juna izdao naredbu o prekidu bombardovanja, poslednji projektili su pali na područje sela Kokoleč tog dana u 13.30 časova.
Savet bezbednosti UN je istog dana, 10. juna 1999, usvojio Rezoluciju 1244, a u Pokrajinu je upućeno 37.200 vojnika Kfora iz 36 zemalja, sa zadatkom da čuvaju mir, bezbednost i zaštite više stotina hiljada albanskih izbeglica pri povratku u pokrajinu, dok se ne definiše najširi stepen njene autonomije.
(Bigportal)