Još 2006. godine ser Ken Robinson je izvršio ogroman uticaj na kompletnu tematiku obrazovanja i održao je važnu lekciju o tome kako se govori u javnosti.
Više od 56 miliona ljudi koji su pogledali njegov TED govor svedoče da se zaista radi o biseru. Zabavan je i duhovit, ali ukazuje na nekoliko važnih aspekata o obrazovanju dece.
– Ja smatram da sva deca imaju neverovatne talente. A mi ih traćimo i to vrlo nemilosrdno. Želeo bih da pričam o obrazovanju i želeo bih da pričam o kreativnosti. Smatram da je kreativnost u obrazovanju podjednako važna kao i pismenost, i trebalo bi da joj damo isti status.
Klinci se ne plaše da pogreše
Nedavno sam čuo fantastičnu priču – i obožavam da je pričam – o devojčici na času likovnog. Ona ima šest godina i sedela je u poslednjoj klupi i crtala. Učiteljica je rekla da ona gotovo nikad nije obraćala pažnju na časovima, sem na času likovnog. Učiteljica je bila fascinirana njome, prišla joj je i upitala: ”Šta to crtaš?” Devojčica je odgovorila: ”Crtam sliku Boga.” Učiteljica je onda rekla: ”Ali niko ne zna kako Bog izgleda.” I devojčica odgovori: ”Sad će da saznaju.”
Kad je moj sin imao četiri godine u Engleskoj… U stvari, iskreno, svuda je imao četiri godine… Gde god da je išao te godine, imao je četiri godine. Glumio je u komadu o rođenju Isusovom. Sećate li se priče? Veoma je poznata. Mel Gibson je snimio drugi deo. Možda ste ga videli. ”Rođenje Isusovo II”. Džejms je dobio ulogu Josifa. Svi smo bili jako uzbuđeni. Smatrali smo ovu ulogu jednom od glavnih. Našu kući su preplavili agenti u majicama s natpisom: ”Džejms Robinson JESTE Josif!” Nije morao ništa da priča, ali znate onaj deo kada dolaze tri mudraca? Sa sobom nose poklone. Donose zlato, tamjan i smirnu. Ovo se zaista desilo. Sedeli smo tamo i mislim da su pomešali red izlaska na scenu, jer smo pitali dečaka posle toga: ”Je l’ tebi to OK?” A on odgovori: ”Aha. Što? Jesam pogrešio?” Jednostavno su se zamenili, to je to. Bilo kako bilo, tri dečaka su došla, tri četvorogodišnjaka sa peškirima na glavama, spustili su kutije na zemlju i prvi dečak je rekao: ”Ja ti donosim zlato.” Drugi je rekao: ”Ja ti donosim smirnu.” A treći je rekao: ”Frenk ti šalje ovo.”
Ovim stvarima je zajedničko to što će deca pokušati. Ako ne znaju nešto, probaće. Nisam li u pravu? Deca se ne plaše da pogreše. Ne želim da kažem da je pogrešiti isto što i biti kreativan. Ali znam da, ako nisi spreman da pogrešiš nikad nećeš smisliti ništa originalno. Ako nisi spreman da pogrešiš. Kada odrastu, većina dece izgubi tu sposobnost. Onda se plaše da ne pogreše nešto. A mi ovako upravljamo kompanijama. Osuđujemo greške. I u našem državnom obrazovnom sistemu pogrešiti je najgora stvar koju možeš da uradiš. I kao rezultat toga, mi obrazujemo ljude da izgube svoje kreativne sposobnosti. Pikaso je jednom rekao da su sva deca rođeni umetnici. Problem je ostati umetnik kroz odrastanje. Ja žarko verujem u sledeće: ako ne razvijamo kreativnost, izgubićemo je. Ili, obrazovaćemo se da budemo nekreativni. Zašto je to tako?
Decu obrazujemo od struka naviše
Do pre pet godina sam živeo u Stratfordu na Avonu. Iz Stratforda smo se preselili u Los Anđeles. Možete misliti kako je to glatka tranzicija bila. U stvari, mi smo živeli u mestu zvanom Sniterfild, nedaleko od Stratforda, gde je rođen Šekspirov otac. Da li vam neverovatna misao prolazi kroz glavu? Meni da. Ne možete da zamislite da je Šekspir imao oca, zar ne? Možete li? Zato što ne možete da zamislite Šekspira kao dete. Šekspira kao sedmogodišnjaka. Nikad mi to nije palo na pamet. Ali jednom je morao imati 7 godina. I neko mu je bio učitelj engleskog. Kako bi to bilo iritirajuće. ”Mora malo više da se potrudi.” Otac ga šalje u krevet… “Šekspire, na spavanje. Sad!” ”I ostavi tu olovku. I prestani da pričaš tako. Sve nas zbunjuje.”
Nego, iz Stratforda smo se preselili u Los Anđeles. Hteo bih da kažem koju reč o preseljenju. Moj sin nije želeo da ide. Imam dvoje dece. Sin mi sad ima 21 godinu, a ćerka 16. Nije želeo da se preseli u Los Anđeles. Grad mu se dopadao, ali je imao devojku u Engleskoj. To je bila ljubav njegovog života. Sara. Znali su se mesec dana. Molim te, proslavili su četvrtu nedelju zajedno. Jer, to je dosta vremena kad ti je 16. Bio je jako uzrujan u avionu, i rekao je: ”Nikad više neću naći devojku kao Sara.” Iskreno, mi smo bili prilično zadovoljni tom pomisli. Ona je bila glavni razlog što odlazimo iz zemlje.
Ima jedna stvar koja vas zapanji kad se preselite u Ameriku i kada putujete po svetu. Svaki obrazovni sistem na Zemlji ima istu hijerarhiju školskih predmeta. Svaki. Gde god da odete. Pomislili biste da je drugačije, ali nije. Na vrhu su matematika i jezici, zatim društvene nauke i na dnu su umetnosti. Svuda na Zemlji. I u svakom sistemu, takođe postoji hijerarhija umetnosti. Likovno i muzičko obično imaju viši status u školama nego gluma i ples. Na ovoj planeti ne postoji obrazovni sistem u kome deca svakodnevno uče da plešu kao što uče matematiku. Zašto? Zašto ne? Ja mislim da je to vrlo važno. Mislim da je matematika vrlo bitna, ali je i ples. Deca igraju sve vreme ako im dozvolite. Svi mi igramo. Svi mi imamo tela, zar ne? Da nisam propustio neki sastanak? Šta se zapravo dešava? Kako deca odrastaju, mi ih obrazujemo od struka naviše. A onda se fokusiramo na njihove glave. I to naginjući blago ka jednoj strani.
Ko su profesori?
Ako biste kao vanzemaljac posetili obrazovni sistem i pitali: ”Čemu služi obrazovanje?” Morali biste da zaključite da, ako pogledate ko zapravo dobija nešto time, ko radi sve ono što treba da se odradi, ko dobija sve pozitivne poene, ko su pobednici… Morali biste da zaključite da je cela svrha obrazovanja širom sveta stvaranje fakultetskih profesora. Nije li tako? Na kraju svega, oni su ti koji su na vrhu. Ja sam bio jedan od njih, pa eto ti sad.
Meni su profesori dragi, ali ne treba da ih smatramo vrhuncem ljudskog dostignuća. Oni su samo jedan oblik života. Samo još jedan oblik života. Ali su prilično zanimljivi. I to kažem od milja prema njima. Iz mog iskustva, ima nečeg interesantnog u vezi sa njima. Naravno ne svi, ali najčešće, oni žive u svojim glavama. Oni žive tamo gore i to blago na jednoj strani. Bukvalno rečeno, oni su odvojeni od svojih tela. Oni smatraju da su im tela prevozno sredstvo za njihove glave, zar ne? Oni tako prevoze svoje glave na sastanke. Ako želite pravi dokaz bestelesnog iskustva, idite na konferenciju akademskih profesora i onda poslednje veče banite u diskoteku. I tamo ćete videti, odrasle muškarce i žene kako se nekotrolisao mlate bez imalo ritma, čekajući kraj da odu kući i napišu naučni rad o tome.
Zašto deci ne damo da rade šta vole?
Naš obrazovni sistem počiva na ideji akademske sposobnosti. Razlog za to postoji. Širom sveta, nije postojao državni sistem obrazovanja pre 19. veka. Svi su oni stvoreni kako bi zadovoljili potrebe industrijalizma. A hijerarhija je zasnovana na dvema idejama. Prvo, predmeti koji su najkorisniji za posao su na vrhu. Tako da su vas možda dobronamerno odvratili od stvari koje ste voleli u školi kao dete, iz tog razloga što se time nikada nećete baviti. Nije li tako? Mani se muzike, nećeš biti muzičar, mani se umetnosti, nećeš biti umetnik. Dobronameran savet – ali sada potpuno pogrešan. Ceo svet je zahvaćen revolucijom. Druga je ideja akademska sposobnost, koja je ovladala našim shvatanjem inteligencije jer su univerziteti kreirali sistem prema sebi. Ako razmislite, čitavi sistem javnog obrazovanja širom sveta je razvučen poces prijema na fakultet. I kao posledica toga, mnogi veoma talentovani, brilijantni, kreativni ljudi misle da to nisu, jer ono u čemu su bili dobri u školi nije bilo cenjeno ili je čak žigosano. Mi ne možemo da dozvolimo da nastavimo ovako.
Diplome više ne vrede ništa
Kako navodi UNESCO, u narednih 30 godina, će više ljudi širom sveta diplomirati na fakultetima nego što je ikada od početka istorije obrazovanja. A to je kombinacija svega onoga o čemu smo pričali – tehnologije i njenog uticaja na transformaciju poslova, demografije i ogromnog porasta u populaciji. Odjednom, diplome više ne vrede ništa. Nije li tako? Kada sam ja bio student, ako imaš diplomu, imaš posao. Ako nemaš posao, to je zato što ne želiš da ga imaš. I iskreno rečeno, ja ga nisam želeo. Ali sada, deca sa diplomama često idu kućama da igraju video igrice, jer ti treba master za posao koji je pre zahtevao diplomu, a za ovaj drugi ti sad treba doktorat. To je proces akademske inflacije. I pokazuje da nam se čitava struktura obrazovanja potresa pod nogama. Mi moramo radikalno da promenimo naše shvatanje inteligencije.
Tri ključne stvari o inteligenciji
O inteligenciji znamo tri stvari. Prvo, ima je više vrsta. Mi o svetu razmišljamo na sve one načine na koje ga i doživljavamo. Razmišljamo vizuelno, razmišljamo slušajući i razmišljamo kinestetički. Razmišljamo na apstraktan način, razmišljamo krećući se. Drugo, inteligencija je dinamična. Ako pogledate interakcije ljudskog mozga, kao što smo čuli juče u mnogim prezentacijama, inteligencija je neverovatno interaktivna. Mozak nije podeljen na odeljke. Zapravo, kreativnost, koju ja definišem kao proces stvaranja originalnih ideja koje imaju vrednost, često nastaje putem interakcije različitih načina sagledavanja stvari.
Mozak je namerno… Uzgred, postoju snop nerava koji povezuje moždane hemisfere i zove se korpus kalosum. Deblji je kod žena. Da se nadovežen na Helenin govor od juče, to razlog zašto su žene bolje u istovremenom obavljanju više poslova. Vi zaista jeste bolje u tome, zar ne? Postoje mnoga istraživanja, ali ja to znam iz ličnog iskustva. Kada moja žena sprema ručak, što se hvala bogu ne dešava često. Ne, neke stvari joj stvarno idu od ruke. Ali ako sprema ručak, ona takođe razgovara preko telefona, priča sa decom, kreči plafon, izvodu operaciju na otvorenom srcu… Kada ja spremam ručak, vrata su zatvorena, deca su napolju, telefon je ugašen, ona ako uđe ja se iznerviram. Kažem: ”Teri, molim te, ja pokušavam da ispržim jaje. Ostavi me.” Znate ono staro filozofsko pitanje: ako drvo padne u šumi i niko to ne čuje, da li se to zaista desilo? Sećate li se tog starog kestena? Nedavno sam video super majicu sa natpisom: ”Ako čovek u šumi kaže naglas šta misli i ni jedna žena ga ne čuje, da li i dalje nije u pravu?”
I treća stvar u vezi sa inteligencijom je njena posebnost. Trenutno radim na novoj knjizi koja se zove ”Otkrovenje” i zasnovana je na seriji razgovora sa ljudima o tome kako su otkrili svoje talente. Fasciniran sam time. Knjiga je inspirisana razgovorom sa jednom divnom ženom za koju verovatno većina nikad nije čula. Zove se Džilijan Lin. Da li ste čuli za nju? Neki od vas jesu. Ona je koreograf i svi znaju njen rad. Radila je ”Mačke” i ”Fantom u operi.” Divna je. Ja sam bio u odboru Kraljevskog baleta u Engleskoj, kao što možete videti.
Priča o Džilijan
Džilijan i ja smo jednom ručali zajedno i ja sam je upitao: ”Kako si postala plesačica?” Rekla mi je da je to bilo vrlo interesantno. Kada je još bila u školi, bila je beznadežan slučaj. U tridesetim, škola je poslala pismo njenim roditeljima i rekla: ”Mi mislimo da Džilijen ima problema s učenjem.” Nije mogla da se koncentriše, stalno se vrpoljila. Mislim da bi joj danas rekli da ima hiperkinetički poremećaj. Ali to su bile ’30. i hiperkinetički poremećaj još nije bio izmišljen. To nije bila moguća dijagnoza. Ljudi nisu znali da to mogu da imaju.
Odveli su je da porazgovara sa specijalistom. Otišla je tamo s majkom, uveli su je i rekli joj da sedne na stolicu. Sedela je na svojim rukama nekih 20 minuta dok je taj čovek razgovarao s njenom majkom o problemima koje je Džilijen imala u školi. Kako je ometala ostale đake, kako joj je domaći uvek kasnio, itd… Dete od osam godina… Na kraju, doktor je seo kraj Džilijan i rekao: ”Džilijan, saslušao sam sve što mi je tvoja majka rekla i želeo bih da s njom nasamo porazgovaram.” ‘Sačekaj ovde, mi ćemo brzo da se vratimo.” Onda su otišli. Ali dok su izlazili iz sobe, on je upalio radio na njegovom stolu. I kada su izašli iz sobe, rekao je njenoj majci: ”Samo je posmatrajte.” I čim su napustili sobu, ona je odmah bila na nogama, krećućići se uz muziku. Posmatrali su je nekoliko minuta i onda se doktor okrenu k majci i rekao: ”G-đo Lin, Džilijan nije bolesna, ona je plesačica. Vodite je u plesnu školu.”
”I šta se desilo?”, upitao sam je. ”Odvela me je. Ne mogu ti opisati kako je bilo divno.” ”Ušla sam u prostoriju koja je bila puna ljudi kao što sam ja. Ljudi koji nisu mogli da miruju. Ljudi koji su morali da se kreću da bi mislili.” Igrali su balet, step, džez, moderan, savremeni ples. Na kraju je otišla na audiciju za Kraljevski baletsku školu, postala je solista, imala je divnu karijetu u baletskoj školi. Dobila je diplomu Kraljevske baletske škole i osnovala svoj plesni ansambl ”Džilijen Lin”, upoznala Endrua Lojda Vebera. Zaslužna je za neke od najuspešnijih pozorišnih muzičkih ostvarenja u istoriji, pružila je zavodoljstvo milionima ljudi, i postala je multi-milioner. Neko drugi bi joj prepisao lekove i rekao joj da se smiri…
Naš obrazovni sistem je oblikovao naš um tako da ogoljujemo Zemlju radi nekog proizvoda. I u budućnosti, to neće moći tako. Mi moramo da razmislimo o osnovnim principima prema kojima obrazujemo našu decu. Postoji divan citat Džonasa Salka: “Ako bi svi insekti nestali sa Zemlje, za 50 godina, sav život na Zemlji bi izumro. Ako bi svi ljudi nestali sa Zemlje, za 50 godina bi se svi oblici života rascvetali.” I u pravu je.
TED slavi dar ljudskog nadahnuća. Mi moramo da pazimo da ga mudro iskoristimo, i da sprečimo neke od stvari o kojima smo ovde govorili. I jedini način da to ostvarimo je da sagledamo svog bogatstvo naših kreativnih kapaciteta i da sagledamo našu decu kroz nadu koju u sebi nose. I naš je zadatak da obrazujemo njihovo celo biće, da bi mogli da se suoče s budućnošću. Mi možda ne možemo da vidimo tu budućnost, ali oni će je videti. I naš je posao da im pomognemo da stvore nešto od nje. Hvala vam najlepše.”
Izvor: Noizz.rs