Argentina je treći put u istoriji osvojila Svetsko prvenstvo u fudbalu. Prvo i za sada jedino kad mu nije vreme. Prvo i jedino za sada osvojio je Mesi.
Fudbalska knjiga “besmrtnih” nije obimna, ali je 18. decembra 2022. godine postala bogatija za dobro znano ime i prezime – Lionel Mesi. Osvajanjem Svetskog prvenstva Argentinac se upisao na, za sada, jednoj od poslednjih stranica novele večnih umetnika fudbalske igre.
Najviša prirodna tačka Katara (Qurayn Abu al Bawl) iznosi 103 metara iznad nivoa mora, po svemu sudeći za omalenog „gaučosa” put od Če Gevarinog i njegovog rodnog grada do pomenutog peščanog brežuljka bio je dugačak punih 36 godina.
Štošta se Mesiju izdešavalo na putu penjanja na najvišem svetskom fudbalskom vrhu poznatom pod imenom Mundijal. Svako individualno dostignuće postalo je manje vredno u trenu kada je u funkciji kapitena Argentine podigao Boginju.
Tada je bio miran, a od tog trenutka pa nadalje niko od njega neće zahtevati na terenu, niti jedan dribling, niti jedno tačno dodavanje, a ponajmanje gol. Sve će dobiti dodatnu vrednost, pa, čak će i protivnicima pričiniti zadovoljstvo zadivljujućim potezom, jer će ga načiniti svetski šampion Mesi.
“Panta rei”
“Život se ne menja. On prolazi”, zapisao je Miloš Crnjanski u “Dnevniku u Čarnojeviću”. Sa fudbalom čini se da je sve suprotno. On prolazi i menja se. Premda, još uvek je pomenuti sport najbliži životu samom, što je najočitije prikazano u prethodnim nedeljama, kao i to da srž u oba pojma ostaje isti. Radost, ljubav, čelični nervi, slavlje i tugovanje zarad drugih, neretko i zbog soptvenih zabluda i uverenja.
Novembar je doneo promenu naglu, a bezmalo mesec dana kasnije, u večnost je otišao još jedan Mundijal. Na ovogodišnjem, jesenjem takmičenju videli smo sve ono što nikada pre nismo, i opet, ništa drugo sem fudbala nismo videli.
Naime, nekada su na teritoriji Evrope postojale četiri fudbalske škole: englesko, češko, austrijsko i mađarsko učenje. Kako obično biva, misionarenje fudbalskih apostola učinilo je širenje znanja, a jevanđelisti oličeni u trenerima i fudbalerima svedočili su istinu o devedesetominutnoj igri u kojoj je u današnjici skoro sve promenjeno, a jedino je temelj ostao isti; gol, napad i čvrsta odbrana.
Dunavska škola fudbala u najkraćem je modifikacija formacije 2-3-5 u kojoj se centarfor nalazi u isturenijoj poziciji na terenu od ostatka fudbalera. Igrači su onda pravili kratke pasove, a igra je bila bazirana na individualnim veštinama, odnosno driblinzima pojedinaca.
Strategija i igra napredovala je pod velikim uticajem Džimija Hogana i Huga Mejzla, pre svih država u Austriji, Čehoslovačkoj i Mađarskoj, a reprezentacije pomenutih zemalja su uz manje promene revolucionarni fudbalski koncept dovodili do savršenstva.
U Čehoslovačkoj najplodonosnije igre bile su izražene u drugoj deceniji 20. veka, Austrijanci su ga doveli do vrhunca 1930-ih, dok su Mađari to učinili sa Kočišom, Šandorom i Puškašom u timu.
Na fudbalske centre u bivšoj Jugoslaviji najveći uticaj ostvarile su škole fudbala gde Dunav (ne)protiče. Beč, Budimpešta i Prag. Poetski rečeno, Dunav se zadržao ponajviše tu gde nema svoj tok – Hrvatska.
Reprezentacija Hrvatske napravila je još jedan podvig vredan blistave fudbalske istorije. Nakon vicešampionskog trijumfa 2018, četiri godine kasnije stigli su do završnice i našli su se među četiri najbolje selekcije sveta, zauzevši treće mesto.
Za razliku od Srbije ili pak drugih država iz šireg okruženja koje nisu bile na smotri najboljih reprezentacija sveta u Kataru, Hrvatska je učinila da se učenje Luke Kaliterne, Ileša Špica i drugih fudbalskih znalaca iz daleke prošlosti ne zaboravi i da samim tim Dunavska škola i esencija fudbala iz centralne Evrope ne nestane.
Sem toga, novi podvizi, počevši od 1998. godine pa do danas, u fudbalskom smislu stvaraju novi mit, jer u narednim decenijama ljubitelji sporta u susednoj nam Hrvatskoj neće morati da upoređuju rezultate iz primerice 1974. ili 1990. godine.
Čuda su moguća
Jedan od razloga zašto veliki broj ljudi prati sportska nadmetanja su iznenađenja koja se neretko viđaju na velikim takmičenjima. Jedno od najvećih “čuda” u dugoj istoriji Mundijala napravila je selekcija Maroka, postavši prva afrička reprezentacija koja je došla do završnice takmičenja i zauzela četvrto mesto na ovogodišnjem Mundijalu.
Nadali su se pristalice i ljubitelji selekcije Srbije mestu Maroka, a većina njih kasnije zdušno je navijala i bodrila afričke autsajdere s mišlju da je moglo i Piksijevim “orlovima” da zapadne ta pozicija.
Navijači reprezentacije Srbije nadali su se otelotvorenju nekakvih mističnih moći Dragana Stojkovića Piksija, ako ne ono misteriozno, makar su priželjkivali realistične driblinge na selektorskoj poziciji.
Do kraja pošteno, Piksi je srpskom fudbalu doneo kompas. I ovaj (ne)uspeh može biti jedan od glavnih pravaca za dalji put “orlova” ka istorijskoj neviđenosti na nekom narednom takmičenju. Možda 2024. godine na Evropskom prvenstvu u Nemačkoj. Do tada pojedinci će verovatno shvatiti da jedan Piksi ne čini tim, već 11 i više njih, a ne moraju svi biti Piksi.
Abubakar svetski prvak Kameruna
Mesi je osvojio sve što je poželeo, baš kao i Vinsent Abubakar. Mesi se dočepao trofeja Kopa Amerike, a Abubakar titule Afričkog kupa nacija. Individualno i jedan i drugi bili su najbolji strelci pomenutih kontinentalnih takmičenja.
Mesi je 2022. godine osvojio Svetsko prvenstvo u fudbalu, Abubakar takođe. Obojica su dotakla vrh, podrazumeva se ne isti.
Vinsent Abubakar je savladao Brazil, najtrofejniju reprezentaciju na Mundijalu. U utakmici trećeg kola Grupe G između Kameruna i Brazila jedini strelac na meču bio je više puta pomenuti napadač “neukotivih lavova”.
Postigao je gol u 92. minutu igre, strgao dres u trku prilikom proslave pogotka uprkos prethodno zarađenom žutom kartonu u 81. minutu, vratio se nakon slavlja, pozdravio se sa sudijom Ismailom Elfatom koji mu je pokazao drugi žuti, odnosno crveni karton.
Abubakarov spori korak tokom izlaska sa terena bio je put kojim se kreću svetski prvaci.
Vidimo se u Americi, Meksiku i Kanadi
Mundijal u Kataru 2022. godine bio je predmet rasprave otkako je arapska država nadmašila 2010. godine Sjedinjene Američke Države u ponudi za domaćinstvo prvenstva sveta.
Mnogi međunarodni sportski događaji izazivali su razne moralne, političke i društvene rasprave o kršenju ljudskih prava u zemljama domaćinima, međutim, ako je suditi na osnovu medijskih izveštaja nijedan organizator nije bio tako brutalno napadnut kao Katar.
Glavna kritika bila je usredsređena na postupanje države sa stranim radnicima, prevashodno onima koji su angažovani na izgradnji objekata za Svetsko prvenstvo, a koji su u Katar došli kao migranti iz država okruženja.
Upućeni novinari i ostali delatnici javne reči govorili su da strani radnici u građevinarstvu i ugostiteljstvu u Kataru trpe loše uslove života i rada, prekovremene satnice i niske plate.
Ono što smo imali prilike da vidimo putem televizijskih prijemnika, organizaciono, arhitektonski, ali i fudbalski delovalo je besprekorno, iako su u tim pogledima postajale sumnje.
Na 64 utakmice postignuto je 172 gola i nema sumnje da je ovo Svetsko prvenstvo fudbalski bilo jedno od najkvalitetnijih ikada.
Naredni svetski šampionat u fudbalu odigraće se 2026. godine, zemlje domaćini biće Sjedinjene Američke Države, Meksiko i Kanada.
Na osnovu viđenih igara na Mundijalu 2022. godine ne može se precizno govoriti o fudbalskim filozofijama i stilovima igre reprezentacija koje su bile prisutne na najvećoj smotri.
Može se jedino govoriti o tome koliki broj fudbalera nastupa u najjačim klubovima Evrope i ko od njih je spreman da sebe podredi ekipi, žrtvujući individualna dostignuća zarad timskog uspeha. Jer, videli smo, fudbal je sve sem jednog pogotka i jedne odbrane, jednog klizećeg starta, ofsajda ili duplog pasa, fudbal je jedno čudo što se život zove.
RTS