Svako od nas se mnogo puta našao u situaciji da je poželeo da isključi onaj deo mozga koji vodi računa o tome šta drugi misle o nama i da prestane da traži priznanje od drugih. Prihvatanje je prirodna čovjekova potreba, ali i ona treba da ima granice.
Činjenica je da je ljudima potrebno odobravanje i potvrda da li su uradili nešto dobro ili loše, ili šta se od njih očekuje da urade, da li su privlačni, priznati… No nekada to postane dominantna potreba. Neki se ljudi pomire s tim, dok drugi osećaju veliki pritisak pa žele stručnu pomoć u želji da ga se oslobode. Novinarka portala Mašable, Rejčel Tompson, pozabavila se ovom temom.
Problem društvenih bića
„Kao ljudi, svi delimo urođeni poriv da se zbližimo s drugim. Težimo iknluziji, a odbijanje znači isključivanje i to, razumljivo, izaziva strah“, naglašava psiholog dr Majra Klemic. U trenucima kada se osećamo nesigurno i gubimo osećaj unutrašnje vrednosti, trudimo se da to nadoknadimo ponašanjem koje će biti prihvaćeno od drugih, dodaje dr Klemic.
Neurolog i psiholog dr Linda Šo tvrdi da je pripadnost zajednici nekada bila ključna za preživljavanje. „Rizik da vas nešto napadne ili da budete gladni bio je izvesniji ako ste prepušteni sami sebi. Pripadnost zajednici se s vremenom pretvorila u društvenu prihvaćenost, pa je briga o tome šta drugi misle o nama postala imperativ pripadanja. Zbog priznanja drugih se osećamo dobro, osećamo nalet hormona sreće kao što su endorfini, dopamin i serotonin. Problem nastaje kada nas ništa ne usrećuje bez tuđeg priznanja“, napominje doktorka Šo.
Istraživanja su pokazala da odbijanje kod mnogih akrivira iste delove mozga kao kada se oseća fizički bol, što objašnjava zašto nas neodobravanje toliko emocionalno pogađa i zašto je taj osećaj tako snažan.
Problem društvenih mreža
U današnje vreme dodatni problem predstavljaju i društvene mreže koje su istovremeno postale i mesta koja izazivaju nesigurnost, ali i mesta na kojima hranimo naše samopouzdanje. Broj lajkova nas tera da preispitujemo svoje odluke, svoj izgled pa čak i sopstveni život.
Nemojte da vam samopouzdanje zavisi od društvenih mreža
Autorka Džia Tolentino tvrdi da internetom upravljaju stimulacije koje nas onemogućavaju da postanemo potpune osobe. Ukratko, ljudi se ponašaju kao laboratorijski miševi u eksperimentima i neprekidno očekuju neki oblik potkrepljenja.
Zato neprekidno pretražujemo internet u potrazi za kratkotrajnim užicima, bilo komplimentima, bilo nečim što će nas razljutiti. Korišćenje Fejsbuka, Instagrama, Tvitera je nalik igranju igara na sreću koje vam daju do znanja da li vas ljudi vole ili ne.
Zato, za početak, pokušajte da ograničite vreme koje provodite na društvenim mrežama, a to će vam preporučiti i stručnjaci.
Nils Ik, psiholog i suosnivač platforme koja se bavi digitalnom detoksikacijom, predlaže isključivanje sa društvenih mreža na 24 sata. Ukoliko vam se to čini predugo, isključite notifikacije na nekoliko sati i postepeno povećavajte te periode.
Problem našeg stava prema društvu
„Ukoliko menjate mišljenje u zavisnosti od reakcija na ono što ste rekli, ne žalite se kad primetite da vam je neko učinio nešto nažao, pretvarate se da znate nešto iako ne znate, previše se izvinjavate, čak i onda kada niste učinili ništa pogrešno“, sve to govori, po Ikovom mišljenju, da imate problem.
Klemic pak, predlaže da za početak hrabro i iskreno sebi postavimo pitanje – „odakle potiče moja želja za priznanjem?“. Možda ćete morati da se vratite u prošlost da biste to otkrili, a to nije uvek prijatno iskustvo. Često se radi o nečemu što smo razvili u detinjstvu. Možda ste se borilili za roditeljsku ljubav i njihovo priznanje? Možda ste imali problema da u školi sklapate prijateljstva, pa ste vremenom razvili strah od odbijanja? Kada otkrijete odakle sve dolazi, moći ćete i da otkrijete koje su to situacije koje vam izazivaju potrebu za priznanjem drugih.
Ako se borite sa strahom od odbijanja, možete razviti potrebu za samopotvrđivanjem koja se ispoljavati kao ugađanje drugim ljudima. Trošićete previše emicionalne energije brinući o tome šta drugi misle o vama, a ponekad ćete razvijati i mentalne scenarije ili vežbati šta da kažete kako bi ste ostavili što bolji utisak.
„Ponekad jednostavno previše brinemo o tome šta ljudi misle o nama, a to je posebno vidljivo u trenucima kada patimo od manjka samopouzdanja ili smo u potrazi za stabilnošću u životu. Možda su nas previše osuđivali kada smo bili deca, govorili nam da nismo dovoljno dobri ili nas je neko zlostavljao“, napominje Klemic.
Ostaje pitanje kako to promeniti
Odgovor nije jednostavan i radi se o dugom i teškom procesu za koji ne postoje jednostavna rešenja. Jedan od načina kako početi s analizom sopstvenog ponašanja je vođenje dnevnika.
Imaćete vremena i prostora da razmišljate o svojim postupcima jer to je nešto o čemu dovoljno ne razmišljamo. U isto vreme, hvatamo se u koštac sa sopstvenim emocijama i to kao posledicu može dovesti do toga da osvestimo svoje ponašanje.
Vodite dnevnik kako biste osvestili svoje postupke
Ljudi koji preterano brinu o tome da svi oko njih budu zadovoljni, često ne znaju da postave jasne granice, a to je važno.
„Kada ne znamo da kažemo ne zbog želje da svima ugodimo, to prevazilazi prikladne granice pa je dobro da vežbate kako nekome da objasnite zašto ga odbijate. Budite iskreni prema sebi i zapitajte se radite li to zato što je dobro za vas ili zato što tražite tuđe priznanje ili zato što izbegavate neodobravanje“, savetuje Klemic.
Napravite listu svojih postupaka i proverite koliko toga radite zbog sebe
Sara Grifits, terapeutkinja specijalizovana za traume i zlostavljanje, često se sreće sa ljudima koji ne umeju da postave jasne granice, a njen predlog je da se suočite sa svima koji vam se obraćaju na način koji doživljavate kao neprihvatljiv. Nije jednostavno, ali ako već nemate dovoljno hrabrosti da ih opomenete da tako više nikada ne razgovaraju sa vama, bar ih pitajte zašto vam se tako obraćaju ili zašto su rekli to što su rekli.
Najbitnije je da počnete da vežbate svoj stav prema reakcijama drugih. Izostanak priznanja ne znači nužno odbacivanje ili neodobravanje.
„Kada nešto učinite, proverite sami sa sobom da li osećate da je to nešto ispravno ili ne i podsetite se da je to vaš izbor. Pohvalite sebe zato što ste to što jeste“, predlaže doktorka Klemic.
Naravno, promena načina razmišljanja nikada neće biti jednostavna jer biti čovek znači brinuti šta drugi misle o vama. Samo uvek imajte na umu da niste jedini.
(РТС, MASHABLE, INDEX)