Jer, medalja je medalja, u bilo kojem sportu, i donosi veliku radost. Igre u Riju 31. su po redu, verujemo da ste od prethodnih 30 pratili sve koje su vam godine dozvolile i da se sećate mnogo zanimljivih detalja.Neki od članova sportske redakcije B92 prisetili su se svojih prvih uspomena na OI – takvih smo godina da su u žiži Atlanta i Sidnej.Svoje prvo olimpijsko sećanje podelite sa ostalima putem komentara.
Sara Milićević: Tog prvog oktobra 2000. godine na OI u Sidneju muška odbojkaška selekcija predvođena Zoranom Gajićem ispisala je istoriju u jugoslovenskoj odbojci.
Kao veliki ljubitelj odbojke, a tada član jednog lokalnog odbojkaškog kluba, jedva sam čekala početak OI i pored ostalih sportova najviše sam pratila odbojkaške mečeve.
Posle svake utakmice sa ekipom sam komentarisala mečeve i, kao što to obično biva, nismo očekivali medalju posle dva poraza od Rusije i Italije.
Ipak, odbojkaši su nas sve razuverili i na svom putu do medalje vezali su šest pobeda. Bile smo euforične u iščekivanju finala, sestra i ja smo poranile kako bi ispratile duel sa Rusijom.
Neverovatan osećaj sreće i ponosa kada shvatite da je vaša zemlja osvojila ZLATNU MEDALJU ne može se rečima opisati, a kako li je tek njima bilo na postolju… Slavljem smo razbudile zgradu i komšije, tada su svi znali da je Jugoslavija osvojili Sidnej!
Odbojka je potom postala popularnija, mogli ste da vidite decu kako na terenima ispred zgrade igraju i odbojku.
Nikola Đukić: Moje prvo olimpijsko sećanje je Zoran Gajić. Nije baš nešto spektakularno, moram priznati, ali kada god pomislim na odbojku, meni je prva asocijacija to okruglo lice prošarano bradom, kosa sa dubokim zaliscima i izgled dobrog komšije iz kraja koji će ti uvek pomoći.
Osim što izgleda, očigledno je da je čovek mnogo znao jer je posle dva startna poraza od Rusije i Italije, podigao ekipu i predvodio je do zlata na Olimpijskim igrama u Sidneju 2000.
Usledila je serija od pet vezanih trijumfa pre surove osvete Rusima u finalu. Bilo je maksimalnih 3-0, a trijumf je začinio i Vanja Grbić “onim” njegovim poenom, jednim od najboljih u istoriji odbojke.
Zlatnu generaciju srpskih odbojkaša činili su Vladimir Batez, Slobodan Boškan, Andrija Gerić, Nikola Grbić, Vladimir Grbić, Slobodan Kovač, Đula Mešter, Vasa Mijić, Ivan Miljković, Veljko Petković, Goran Vujević i Igor Vušurović, ali je jednom Nikoli prvo sećanje ipak selektor.
Nina Kolundžija: Danilović, Đorđević i Divac i dežavu protiv Litvanije u polufinalu, finale sa Drim timom i vrisak Vanje Grbića u kameru posle bronze koju je tada posvetio Dejanu Brđoviću koji je doživeo porodičnu tragediju. To je moje sećanje na prve Olimpijske igre koje pamtim u Atlanti 1996. Imala sam 11 i po godinu. Godinu ranije zarazila sam se sportom gledajući Evrobasket i mnogo sam srećna što sam uz takvu generaciju odrasla.
Navijala sam sat kako bih se tokom noći budila da gledam utakmice, uglavnom košarkaške i odbojkaške. Sećam se i debakla naše vaterpolo reprezentacije, četvrtog mesta Dragutina Topića, naravno i dve medalje Aleksandre Ivošev s tim što sam ta dva odličja neuporedivo manje emotivno doživela od srebra košarkaša i bronze odbojkaša.
Aleksandar Kovačević: Atlanta 1996, jedino što me interesuje su košarkaši koji će sigurno igrati finale sa SAD. Da, sa “Timom snova”. Samo to je bitno, koliko mogu Divac, Paspalj, Sale i Saša protiv “njih”. Ostali sportovi me ne zanimaju, osim onih gde se takmiče naši. A onda, jednog dana na TV se pojavljuju zlatne sprinterice. Piše Majkl Džonson. Pomislih kakav folirant. Tipičan Amerikanac.
Nisam imao pojma ko je to, kod nas je bio rat kad je on godinu dana ranije postao prvak sveta, nije moglo da se gleda, pa je desetogodišnjem meni atletika bila nepoznanica. Nije me ni zanimala. Koja još budala hoće da do iznemoglosti trči u krug. Uzmi loptu, ludaku, da vidiš šta je merak.
Oglašava se startni pištolj i on kao tornado sprinta sa zlatnim lancem oko vrata. Frenki Frederiks i Ato Boldon bukvalno gutaju prašinu iza njega i u neverici gledaju kako zategnutih leđa i isprsen kao kad nas teraju roditelji da “sedimo pravo” lagano prolazi kroz cilj ispred njih. Nekoliko dana kasnije isto ponavlja na 400m. Ulazi u legendu. Retko koji sprinter kombinuje 200 i 400, i danas treneri to ne preporučuju zbog izuzetnih napora za telo.
Do Juseina Bolta nijedan sprinter nije na mene ostavio takav utisak kao MJ. Takva elegancija, moć, snaga, dominacija, samopouzdanje. Čovek koji je na Zemlji iz samo jednog razloga – da trči.
Maja Nikolić: S obzirom na to da se u mojoj kući redovno prate sva sportska takmičenja, Olimpijske igre događaj su koji se ne propušta. Prva sećanja vezuju me za Igre u Sidneju 2000. Kao desetogodišnjakinji koja nije mnogo znala o sportu, bilo mi je zanimljivo da pratim atletiku i košarku, koja je tih godina i postala moj omiljeni sport.
Ipak, kao i većina Srba, pamtim odbojkaški turnir i zlato “plave čete”, a prisećajući se tog uspeha, uvek mi je pred očima čuveno “uletanje” Vanje Grbića u reklame na meču sa Rusijom. U Riju odbojkaša nema, ali se nadam da će nas reprezentacija u nekom drugom ekipnom sportu obradovati najsjajnijim odličjem.
Saša Ozmo: Moje prvo sportsko sećanje vezano je za fudbal i Svetsko prvenstvo 1994, a kao klinac sam ludački pratio sve sportove, mada se u tom smislu ne razlikujem mnogo ni danas. ’Moje’ prve igre bile su u Atlanti, ja osmogodišnjak zalepljen uz televizor kadgod je škola dozvoljavala.
Bilo je malo i ’tuče’ sa mojima kad smem da se budim da gledam, kad ne, ali za finale u košarci govora nije bilo – dobro smo se držali trideset minuta, cvileo sam da želim da idem na doček, a tata je mudro napravio ’kompromis’ sa mnom: “Ići ćemo ako pobedimo Amere“. Godinu dana ranije zavoleo sam košarku, a posle toga sam već bio ’navučen’ i evo, nije me pustilo do danas.
Osim toga, iz Atlante se sećam finalne trke na 100 metara – Atoa Boldona sa onim naočarima, Frenkija Frederiksa koji mi je bio najsimpatičniji jer je imao nekako dobroćudno lice, Obadelea Tompsona zbog imena, ali i Donovana Bejlija, i dalje mi zuji pred očima njegov trk za 9,84s i tadašnji svetski rekord.
Posle sam se često ’igrao’ te trke po stanu i nisam uspevao da odlučim ko će da ’pobedi’ – uvek je odlučivao foto-finiš, dok smislim ko mi je u datom trenutku najdraži…
U mojoj kući zna se red za svako veliko takmičenje – zastava iznad televizora, lap-top pored njega ako treba da se prati nešto uporedo i već probrana ekipa za gledanje utakmica, između pet i 15, kako se kad skupimo…
Sada je red na vas – koje su vaše prve uspomene sa olimpijskih igara?
Izvor: B92
