To nije prava staza jer je na njoj zabranjen pristup automobilima, ali zato se po isušenom jezeru “trka” nešto drugo.
Na Trkačkoj stazi, glavnu ulogu ima kamenje. I to ne bilo kakvo kamenje već misteriozno kotrljajuće kamenje.
Kamenje je razmešteno po južnom delu isušenog jezera koje danas nosi ime Trkačka staza, a postoje beleške o kamenju udaljenom i stotinak metara od obale nekadašnjeg jezera. Većina kamenja ipak se nalazi u blizini većih stena od kojih se odlomilo. Najčešće je reč o dolomitskom kamenju koje se nalazi u većim blokovima. Pretpostavlja se da potiče s litice visoke oko 260 metara što okružuje istočnu obalu.
Prvi put je pokretno kamenje otkriveno 1915. godine kada je istraživač iz Nevade posetio stazu. Godinama kasnije su geolozi Džim Mekalister i Alen Egnu napravili detaljne karte dna jezera i kretanja kamenja. Godine 1948. objavili su prve konkretne izveštaje o “hodajućem kamenju”, ali nisu pričali o detaljima tragova njihovog kretanja niti su predstavljali hipoteze o razlozima nastanka tragova. Međutim, kako to uvek biva, stvorila se kontroverza o razlozima nastanka tragova i vodila se rasprava da li se to kamenje uopšte kreće ili su to samo tragovi vetra.
Tokom pedesetih godina prošlog veka počele su i prve konkretne istrage o nastanku tragova i razlozima kretanja kamenja. Većina teorija krivila je snažne vetrove. Naime, naučnici su verovali da snažni vetrovi guraju kamenje kada je tlo vlažno što ostavlja duboke tragove u blatu koje se posle osuši.
Ekstenzivno istraživanje počelo je tek u ranim sedamdesetima kada su Bob Šarp i Dvajt Keri počeli s posmatranjima. Obeležili su 30 kamena i pratili njihovo kretanje tokom sedam godina. Jedna od teorija kretanja kamenja bila je ledena hipoteza. Naime, pretpostavljalo se da ledeni omotači oko kamenja omogućuju njihovo kretanje pa su Šarp i Keri čeličnim šipkama ogradili nekoliko kamena. Mislili su da će takva ograda usporiti ili preusmeriti kretanje kamenja. Međutim, nije bilo gotovo nikakve promene.
Čak deset obeleženih kamena kretalo se tokom prve zime, a kamen nazvan Meri En pomerio se oko 65 metara. Na kraju sedmogodišnjeg istraživanja samo dva kamena nisu se kretala. Najmanji praćeni kamen, Nensi, najviše se kretao i tokom istraživanja prevalio je udaljenost od oko 260 metara.
Tokom devedesetih godina prošlog veka naučnici su kamerama pratili kamenje i stvorila se teorija da oko kamenja nastaje led koji deluje kao svojevrsan splav. Takvi ledeni omotači podignu kamenje i tako smanje trenje između tla i kamena. Snažni vetrovi, koji zimi dostignu brzine i do 140 kilometara na sat, lakše pomeraju takvo kamenje.
Međutim, krajem 2013. i početkom 2014. godine istraživači su po prvi put zabeležili kretanje kamenja. U pojedino kamenje postavili su GPS i tako su mogli da znaju tačno kada i koliko se kreće. Zaključili su da se kamenje kreće u situaciji kada počne da se raspada ledeni pokrivač na tlu. Tada je dovoljno da duva blagi vetar kako bi se kamenje kretalo.
I tako je nakon decenija istraživanja i posmatranja, razrešen jedan od najneobičnijih prirodnih fenomena ikad otkrivenih.