Program monetarne stabilizacije Dragoslava Avramovića koji je zaustavio hiperinflaciju u tadašnjoj SR Jugoslaviji stupio je na snagu 24. januara 1994. godine. U tom trenutku inflacija je na mjesečnom nivou iznosila 313 miliona odsto, 61,83 odsto na dan ili 2,03 odsto na sat. „Deda Avram” je kako piše RTS bio jedan od trojice na svijetu kojima je pošlo za rukom da takvu hiperiflaciju obuzdaju.
Kao gimnazijalca u Skoplju zvali su ga Avram. U Vašingtonu, dok je radio u Svjetskoj banci, zvali su ga Drag. U Beogradu je devedesetih bio ”Super deka”. Ali gdje god da je bio i šta god da je Dragoslav Avramović u životu radio partila ga je griža savjesti zbog jedne stvari.
“Svi moji najbolji drugovi u makedonskoj kasabi, gde sam živeo, bili su siromašni, išli su odrpani. A moji roditelji su bili učitelji, otac je bio upravnik u školi i moja porodica je pokušavala da živi buržoaski. Tada sam ja stekao tu grižu savesti zbog toga što ima razlika koje nisu pravične“, rekao je Avramović jednom prilikom.
Nacionalista “bez trunke šovinizma”
Sebe je opisivao kao „nacionalistu bez trunke šovinizma“. „Kod mene se u detinjstvu razvio neki patriotizam“, govorio je Avramović kasnije.
Rođen je 1919. godine u Makedoniji, 1937. godine završio je Gimnaziju u Skoplju. „Bio sam manjina, bio sam Srbin u Makedoniji“, svjedočio je.
A ono što je o njemu manje poznato je to da je bio i školski drug Nade Miševe, udate Gligorov, supruge prvog makedonskog predsjednika Kire Gligorova.
Sin Kire Gligorova, ekonomista Vladimir Gligorov kaže da je njegova majka o Avramu govorila sve najbolje, kao i da je bio ambiciozan i dobar đak.
„Onaj ko je u ono vreme stigao do Gimnazije u Skoplju verovatno je bio iz boljestojećih porodica. Dok je sirotinja uvek bila sirotinja. I ja razumem taj socijalni naboj Dragoslava Avramovića, ali i mog oca“, kaže Vladimir Gligorov.
U predvečerje Drugog svjetskog rata, mladi Avram došao je u Beograd i 1937. godine upisao je Pravni fakuletet. Ekonomski fakultet tada još nije bio osnovan. U rijetkim prilikama kad je govorio o sebi, isticao je da je sin Solunca, kao i da mu je majka tokom Prvog svjetskog rata izbjegla iz Hrvatske.
„Za vreme Drugog svetskog rata radio sam u Sekretarijatu za izbeglice“, pričao je Avramović.
„Saslušavao sam izbeglice iz Hrvatske i Bosne, pravio zapisnike o zverstvima koja su im učinjena. To je ostavilo dubokog traga u meni i taj elemenat partiotizma je ostao. Zbog nacionalnog osećaja, ja sam se razišao sa Kirom Gligorovim, a bili smo dobri prijatelji“.
Vladimir Gligorov za Oko magazin RTS – a, kaže da sa ocem nije mnogo razgovarao o Dragoslavu Avramoviću:
„Nije bilo ni razloga. Moj otac i ja nismo razgovarali o politici.“, rekao je Vladimir Gligorov.
Jugoslovensko zlato u Vašingtonu
Politika je uvijek krojila Avramovićevu sudbinu, ali i sudbinu srpskih finansija. Pri kraju Drugog svjetskog rata, 1944. godine, zvanično su postojale dve uprave Narodne banke Jugoslavije. Prva je bila u Londonu, gdje je bio i kralj u izbjeglištvu; druga, u oslobođenom Beogradu, osnovana je u novembru 1944. godine.
Zgradu centralne banke u Ulici kralja Petra, Dragoslav Avramović opisivao je kao najljepšu zgradu u Beogradu. U nju je prvi put kročio kao dvadesetpetogodišnjak. U to vrijeme Beograd je dobio novi dinar. Likovi monarha na novčanicama zamijenjeni su likovima partizana, a sekretar Komisije za zamjenu novca bio je upravo Dragoslav Avramović.
„To je ključna nit kroz čitav Avramovićev život, jer je on 1944. počeo da radi na zameni novca, pa je opet pedeset godina kasnije, 1994. radio na zameni novca, samo druge vrste, uvodeći nakon hiperinflacije novi dinar“, kaže novinarka Radojka Nikolić, autorka knjige Dragoslav Avramović, tvorac jugoslovenskog ekonomskog čuda.
Godine 1945. Boris Kidrič, tadašnji predsjednik Savezne planske komisije, održao je sastanak na kome je tema bila vraćanje državnog zlata, koje je pred Hitlerov napad na Jugoslaviju 6. aprila 1941. iznešeno iz trezora Narodne banke. Jedan dio našao se u Vašingtonu.
Prethodno je bilo nekoliko pokušaja da se jugoslovnesko zlato vrati u Beograd, ali nijedan nije urodio plodom. Boris Kidrič je upitao da li bi neko od prisutnih visokih funkcionera bio spreman da još jednom pokuša da vrati zlato koje je kraljevska porodica u aprilu 1941. godine iznjela iz zemlje.
Javio se doktor Obren Blagojević, koji je u to vrijeme bio pomoćnik saveznog ministra finansija Sretena Žujovića, a vrlo brzo je, 1948. godine, postao i guverner Narodne banke Jugoslavije. Blagojević je sebi izabrao pomoćnika, jedinog koji je u to vreme znao engleski jezik. Bio je to upravo Dragoslav Avramović.
Svjedočanstvo o ovom događaju ostavio je Marko Sekulović, profesor Univerziteta u Nišu, u zborniku koji je nedavno objavila SANU povodom 100. godišnjice od Avramovićevog rođenja. Sekulović je, inače, sestrić Ognjena Blagojevića.
Pregovori u Vašingtonu su uspješno okončani, a sa američkim državnim sekretarom Džordžom Maršalom direktno je pregovarao Dragoslav Avramović, o čemu je kasnije u nekoliko navrata govorio Obren Blagojević. Dogovor je bio da se 44 tone zlata za 17 miliona ondašnjih dinara vrate u Beograd.
Avram u Americi, Obren na Golom otoku
Avram i Obren se poslije 1948. godine razilaze i politički i sudbinski. Poslije rezolucije Informbiroa protiv njih se pokreće istraga da su pronevjerili jugoslovensko zlato. Avramović je oslobođen optužbi, a Blagojević je osuđen na osam godina robije i završio je na Golom otoku. Dok je Blagojević bio u zatvoru, Avramović je radio u Narodnoj banci i Ministarstvu finansija.
U knjizi Moj život, Obren Blagojević piše kako mu je tokom jednog od mnogobrojnih saslušanja na Golom otoku, 1951. godine inspektor pred njega na sto stavio prazan papir i olovku, i rekao mu: „A šta je sa onim tvojim sekretarom u Vašingtonu? O njegovoj neprijateljskoj djelatnosti nijesi rekao ni riječi?“
Blagojević o Avramoviću nije napisao ni riječ.
Iako se kasnije spekulisalo da su dva pregovarača iz Vašingtona bila u lošim odnosima, jedan telegram to demantuje. Kad je Dragoslav Avramović 1994. godine izabran za guvernera NBJ, dobio je telegram sledeće sadržine: „Guverneru iz 1994. godine sve najbolje želi guverner iz 1948. godine.“ U potpisu je pisalo: Obren Blagojević.
Avramović je odgovor napisao rukom i poslao na adresu Srpske akademije nauka i umjetnosti, jer je Blagojević, baš kao i Avramović kasnije, bio akademik.
„Dragi Obrene, od mnogobrojnih čestitki koje dobijam ovih dana, ova mi je najlepša, jer me je podsetila na nezaboravne zajedničke dane u SAD 1948. godine“, napisao je.
O ovome je takođe svjedočio profesor Marko Sekulović, kome je ujak prilikom jedne posjete pokazao Avramovićevo pismo.
Kako je, ipak, jedan ekonomista iz komunističke Jugoslavije 1953. godine dobio posao u Americi?
Avramović je tokom boravka u Vašingtonu prisustvovao i godišnjoj skupštini MMF-a i Svjetske banke, a kasnije je 1949. godine bio i dio delegacije koja je sačekala tadašnjeg predsjednika Svjetske banke Judžina Bleka. Sve vrijeme je sarađivao sa bankom, a onda je 1953 dobio poziv da ide u Vašington.
“Nekoliko meseci se ovde u Jugoslaviji razmatralo da li ću dobiti odobrenje da odem. A onda je to dozvoljeno. I ja sam sa ženom i sinom krenuo 1953. godine u Ameriku. Putovali smo preko Francuske, odakle smo dalje krenuli brodom. Prvom klasom za Ameriku“ , zabeležila je Avramovićeve reči Radojka Nikolić u svojoj knjizi.
Kako je Avram postao Drag?
Željko Bogetić, makroekonomista Svjetske banke, koji danas radi analizu programa koje ova institucija sprovodi širom svijeta, kaže da je karijera Dragoslava Avramovića u Vašingtonu bila blistava. U ovoj instituciji Avramović je radio više od 20 godina – od 1953. do 1977. Bio je glavni ekonomista Svjetske banke u Latinskoj Americi, a pred kraj karijere postao je i direktor istraživačkog departmana Svjetske banke.
„U to vreme to je bio jedan od najvećih centara istraživanja ekonomije razvoja“, kaže Bogetić i dodaje da je, iako je u banku stigao 10 godina nakon što je Avramović napustio ovu instituciju, stalno je dolazio u dodir sa ljudima koji su ga poznavali i sjećali ga se kao „ekonomskog maestra“.
Arhiva Svjetske banke čuva i Avramovićeve fotografije iz tog perioda, kao i brojne radove na temu javnog duga, ali i cijena sirovina, koji su, kako svjedoči Bogetić, i danas aktuelni. Ali nam otkriva i koji je bio nadimak Dragoslava Avramovića. Kako pokazuju transkripti iz arhive Svjetske banke, sve kolege zvale su ga Drag.
„Pokušao sam da proučim ekonomsku snagu zemalja koje su dizale kredite i da povežem privredni rast i rast duga“, rekao je Avramović 1996. godine u životnom intervjuu za projekat pod nazivom „Usmena istorija“ koji je uradila Kancelarija istoričara iz Svjetske banke. „Moja teza je bila: ako je taj rast zadovoljavajući, onda nije važno koliki je dug.“
Avramović je u Vašintonu bio i član Brantove komisije, potom i savjetnik generalnog sekretara Ujedinjenih nacija za trgovinu i razvoj, i ekonomski savjetnik Banke za trgovinu i razvoj u Vašingtonu.
Avram u Beogradu, Jugoslavija u krizi
Krajem osamdesetih Avramović se vraća u Jugoslaviju, koja je i tada bila u krizi. Ali ni blizu onoj iz 1993. godine, kada Slobodan Milošević, suočen sa sankcijama koje su već predugo trajale, uveliko štampa novac bez pokrića, a cijene luduju.
Diana Dragutinović, profesorka Ekonomskog fakulteta i saradnica Dragoslava Avramovića na „Programu 2“, koji se odnosio na privatizaciju, za Oko magazin kaže da je srpska privreda tada u kratkom vremenskom periodu bila izložena velikom broju šokova.
„Prvi šok je bila dezintegracija jugoslovenskog prostora. To nije bio mirni razlaz, već bukvalno komadanje zemlje, praćeno ratnim operacijama i sankcijama međunarodne zajednice. To su bile verovatno najokrutnije sankcije koje je čak i vojska obezbeđivala. Da je Srbija doživela samo jedan šok, samo dezintegraciju prostora, već to bi delovalo negativno i pogubno na ekonomsku aktivnost. A ovo su bili ozbiljni šokovi i privredna aktivnost je pala za oko 50 odsto. Trebalo je mere ekonomske politike prilagoditi tim okolnostima, odnosno svesti rashode na nivo prihoda. A mi smo na sve te šokove primenili pogubnu makroekonomsku politiku“, smatra Dragutinovićeva.
I prije Avramovićevog programa bilo je nekoliko neuspješnih pokušaja da se stabilizuju cijene. Akademik Pavle Petrović, koji je sa Dragoslavom Avramovićem takođe sarađivao, za Oko magazin se prisjetio kako su u avgustu 1993. godine cijene bile zamrznute.
„Interesantno je kako se tadašnji premijer Nikola Šainović tada čudio zašto su se ispraznili rafovi u prodavnicama. ‘Znam da postoje ogromne količine robe u magacinima’, govorio je. To pokazuje kako nikakvo razumevanje ekonomije nije imao“, svedoči Petrović.
Avramovićevi nekadašnji drugovi iz ranih četrdesetih, tada uticajni akademici Kosta Mihajlović i Ivan Maksimović, Slobodanu Miloševiću su predstavili Avramovića kao spasioca iz Amerike.
Još jedna osoba za kontakt bio je Nikola Stanić, tadašnji direktor Invest banke, kaže novinarka Radojka Nikolić.
„Oni su Avramovića predložili Miloševiću kao čoveka koji na volšeban način može da preokrene situaciju, koji je dobar jer ima mnogo znanja iz svih oblasti koje su potrebne, koji je dobronameran, koji optimistički ulazi u celu stvar, konstuktivan je u pristupu, dolazi sa strane i može da vrati poverenje“, smatra Nikolićeva.
Milošević je pitao Avramovića: Hoću li izgubiti vlast?
„Ekonomija je vražja stvar, koji god potez da povučete, posledice ćete videti već za dva sata ili dva dana svuda: na ulici u banci, u radnjama, na pijaci“, govorio je Avramović. A kako izgleda kad vrag dođe po svoje devedesetih je vidio svaki građanin Srbije.
Vladimir Gligorov kaže da se potreba za primjenom programa nametala sama po sebi. Jer je Srbija u to vrijeme, poslije Mađarske, bila svjetski rekorder po stopi inflacije.
Zvanično, hiperinflacija je počela u februaru 1992. godine, ali je Milošević tek krajem 1993. godine shvatio da mora nešto da preduzme. „Političari probleme ne rešavaju po važnosti nego po hitnosti“, govorio je kasnije Avramović.
A kako je izgledao trenutak kada je Milošević prihvatio program opisala je novinarka Radojka Nikolić.
„Kako mi je rekao Dragoslav Avramović, on je prvi put u oktobru 1993. godine razgovarao sa Miloševićem o zaustavljanju hiperinflacije i predložio mu svoj program. Sedeli su, kaže, na Andrićevom vencu. I tačno se sećam kako mi je Avramović to opisao. Milošević je, kaže, ustao, pogledao kroz prozor, otkopčao dugme na sakou, okrenuo se i rekao: ‘A da li ću izgubiti vlast ako ne primenim program?’. I Avramović mu je na to ogdovorio: ‘Da, izgubićete vlast.’ To je, prema Avramovićević rečima, bilo ključno da Milošević prihvati program“, kaže Radojka Nikolić.
Srećna Nova 1994. godina
Zanimljivo je kako je izgledao drugi Dnevnik RTS-a emitovan 1. januara 1994. godine. Novu godinu građanima Srbije čestitao je predsjednik Slobodan Milošević.
Obavijestio je građane da će uskoro početi sa primjenom program monetarne stabilizacije na kome se već duže vrijeme radi.
Ali je Novu godinu građanima tada čestitala i Dara Bubamara koja je pjevala u Novom Sadu. U godini kada je svirala „Košava sa Dunava“, ova pjevačica je svima poželjela dobro zdravlje. „Želim i da što pre prođe ova kriza“, poručila je gledaocima Dara Bubamara.
A o kontekstu u kome je program Dragoslava Avramovića stupio na snagu, možda najbolje govori jedan vic iz tog perioda koji je prepričala Radojka Nikolić:
„Slobodan Milošević je kolima prolazio kroz grad i video red ispred prodavnice. Pozvao je premijera Mirka Marjanovića i pitao ga šta ljudi čekaju. Oni čekaju mleko, odgovorio mu je Marjanović. Pa zar mi nemamo mleko, pitao je Milošević. Pa mi imamo, ali oni nemaju, usledio je dogovor sa druge strane.“
Diana Dragutinović je u to vrijeme imala dvoje male djece i, kako svedoči, najveća trauma joj je bila da li je njen otac, u to vrijeme bio penzioner, uspio da kupi bar dva litra mlijeka, jer su ona i suprug radili.
Zoran Živković u to vrijeme bio je mladi član Demokratske stranke, ali i vlasnik privatne firme „Tehnomeding“.
„Nama je to na neki način odgovaralo, jer je inflacija poreze dovodila do nule. Ali sam u svom okruženju primetio probleme s tim. Imao sam društvo iz gimnazije, viđali smo se svake subote u Nišu. Odjednom, sve manji broj njih je dolazio. A bili su lekari, profesori… Onda sam ja pitao svog druga, koji je takođe bio privatnik kao ja: ‘Gde su, bre, ovi ljudi?’. Pitao me je: ”Pa gde ti živiš, znaš da oni nemaju para da plate ni kafu”, prisetio se Živković.
U januaru 1994. godine inflacija na mjesečnom nivou iznosila je čak 313 miliona odsto. Dnevni list „Politika“ je 4. januara koštao 500 dinara, a već 20. januara koštala je milion dinara, a sutradan dva miliona, podsjeća Radojka Nikolić: „Narod više nije imao kud i nije imao kome da veruje. Narod je tražio spasioca. Avramović je jedini ponuđen kao spasilac.“
Program je bio vražja stvar
Program monetarne stabilizacije koji je stupio na snagu 24. januara danas djeluje jednostavno: jedna marka vrijedila je jedan dinar. Ali i taj program je bio vražja stvar. Mogao je da ne uspje. Sproveden je bez dinara strane pomoći.
Iz knjige Dragoslava Avramovića “Rekonstrukcija monetarnog sistema i pobeda nad inflacijom 1994” (ECPD, 2007)
Da je program bio veoma rizičan, smatra i akademik Pavle Petrović: „Bio je veoma orginalan i neortodoksan. Stabilizacioni programi zahtevaju finansijsku pomoć da bi se dobila kredibilnost, da bi stanovništvo i privreda poverovali da je to održivo. Ali to podrazumeva smanjenje fiskalnog deficita, što Avramović nije mogao da uradi. Zato je on išao obrnutim redom i prvo fiskirao kurs jer je verovao da će onda neke snage delovati same od sebe i stimulisati rast privrede“, kaže Petrović.
Da se upravo to i dogodilo, smatra i Željko Bogetić, makroekonomista Svjetske banke. „Ta nova kupovna moć upumpana u privredu išla je prvo za plate i penzije, dakle direktno siromašnima, i to je pomagalo oporavak privrede, jer je taj novac odmah trošen“, podsjeća Bogetić.
Ako izuzmemo Avramovića, u ono vrijeme malo ko je vjerovao u narod
„Kad je došao Avram, mi smo imali strah jer je njega doveo Milošević“, svjedoči Zoran Živković, u to vrijeme član Demokratske stranke. „Šta li će tek ovaj da uradi, pitali smo se. Na sreću on je uspeo da prevari Miloševića, pristao je na njegov poziv, ali je radio ono što je bila prava stvar.“
„Sad više ne moram nikuda da žurim“, ovim riječima je jedan penzioner u televizijskoj anketi odgovorio na pitanje kako se osjeća sada, kada u rukama drži novi dinar“, piše Radojka Nikolić u svojoj knjizi.
Avramoviću je narod povjerovao i to je bilo ključno za uspjeh programa. Ali je ključno bilo i to što Avramović ništa nije prepuštao slučaju.
Avramović je 1994. godine pozvao urednika NIN-a Dušana Veličkovića jer je taj list podigao cijenu sa dinar na dinar i po. Tadašnja novinarka NIN-a Vesna Kostić zapisala je šta je Avramović ljutito rekao njenom glavnom uredniku.
„Novine koje se bore protiv hiperinflacije ne bi trebalo da rade suprotno“, rekao je. Tražio je da NIN spusti cijenu.
Kažu da je isto to uradio i kad je prodavac u Balkanskoj ulici podigao cijenu pljeskavica.
Radojka Nikolić priča da je Avramović, koji je živio u Ulici Narodnog fronta, išao i molio tog prodavca da vrati cijenu pljeskavice na dinar jer je znao da to poskupljenje može na narod da djeluje psihološki i da ruši cijeli program.
Tadašnja štampa pisala je da je Avramović sa cegerom išao na pijacu i pravio svoj indeks potrošačkih cijena. Iako to danas zvuči kao populizam, Avramović nije vjerovao zvaničnoj statistici i nije mogao ni da čeka mjesec dana na izveštaj o kretanju cijena.
Pritisak Mirjane Marković
Avramović je i sam znao šta je najslabija tačka njegovog programa, da on ima ograničen rok trajanja i da predstavlja samo prvi korak u stabilizovanju sistema. Drugi korak bio je mnogo teži: reformisati državu, banke, privatizovati preduzeća.
Pod pritiskom Mirjane Marković, Avramović tada pravi prvi kompromis. On je jezičke prirode. Avramović ne sme ni da spomene reč privatizacija, već je zove „demokratizacija svojinskih odnosa“.
Međutim, 22. decembra 1995. godine administracija Bila Klintona od CIA-e dobija izveštaj iz Beograda u kome piše da Mira Marković vodi kampanju protiv Avramovića.
„Milošević će Avramoviću najverovatnije omogućiti da nastavi s reformama, ali će se od njega distancirati, za slučaj da program propadne“, piše CIA.
Na Avramovića se pojačava pritisak da štampa pare. Radojka Nikolić svjedoči da je jedan takav zahtjev stigao od Mirjane Marković, ali je Avramović taj zahtjev odbio. „Ja sam mu na to rekla: E, sada ste završili“, kaže Nikolićeva.
Formalno, svoju guvernersku karijeru Avramović je završio 15. maja 1996. kada je smjenjen u Saveznoj skupšitni. Obrazloženje je bilo da je prekoračio svoja ovlašćenja u pregovorima sa MMF-om.
Avramović je naivno vjerovao da će ga podržti narod, ali tog maja 1996. godine ispred Skupštine okupilo se tek stotinak ljudi. Smjena je prošla mirno. Avramović se povukao iz javnosti, ali ne zadugo.
U opoziciji
„Uvek sam raspoložen za velike poslove“, odgovorio je Avramović novinarima kada su ga krajem septembra 1996. godine na aerodromu pitali da li je tačno da se pridružio koaliciji ”Zajedno”.
„Mi smo ga ubedili da nakon smene ne ide nazad u Ameriku nego da bude aktivan“, kaže Zoran Živković. „Nama je trebao čovek za koga neće moći da kažu da je političar, nemački čovek. Već neko ko je popularan, a nije demagog.“ Iz opozicione kampanje je, ipak, izašao 1996. godine jer je bio bolestan.
Avramović se kasnije, 1998. godine, pridružuje Savezu za promjene, prethodnici DOS-a. Poslije bombardovanja, bio je i član opozicione delegacije koja je bila u Stejt departmentu, Kongresu i Senatu. „Tamo smo uspeli da ubedimo svet da postoji dobra alternativa u Srbiji“, kaže Živković.
Zajedno sa grupom od 30 saradnika, uključujući i Pavla Petrovića, piše ekonomski program za DOS. Međutim, već u martu 2000. godine odlazi na liječenje.
„U junu smo predstavili program, a on je bio malo razočaran jer ga je G17 gurnuo u stranu“, svedoči Pavle Petrović. „Pokazao mi je pismo Zoranu Đinđiću pisano rukom, u kome izražava nezadovoljstvo. Ponovo smo se vidjeli početkom jula 2000. godine, njegove sugestije su bile fokusirane i dobre. Pomjerao nas je ka realnijim stvarima.“
Nešto malo prije toga, u proljeće 2000. godine, Demokratska stranka je naručila istraživanje javnog mnjenja, sa jednim pitanjem: Ko ima najveće šanse da pobijedi Slobodana Miloševića. „Prvi je bio Dragoslav Avramović, a drugi Mlađan Dinkić“, otkriva Zoran Živković. „Mi smo rekli: šta ćemo sad. Avram je super, ali bio je u godinama, nije imao političke ambicije da bude lider. Ali, hteo je da bude tu i pomogne“, kaže Živković.
Avramović je u Srbiji poslednji put boravio u ljeto 2000. godine. Umro je 26. februara 2001. godine u Rokvilu kod Vašingtona.
Jedan od najvećih
„Kad tražimo genija u ekonomiji, obično pominjemo Miltona Fridmana. Ja bih, međutim, da me neko pita, umesto Fridmana rekao: Avramović“, napisao je Pazin Ravina, novinar izraelskog lista „Davar“.
Zamjerali su mu da je njegova monetarna stabizacija bila kratkog daha, kao i da je inflacija, mada ne u tolikoj mjeri, ponovo uhvatila dah. Govorili su mu da njegov program nije bio ništa novo, kao i da nije uspio da ubijedi Miloševića da će se bez privatizacije sve ponovo vratiti na staro.
Avramovića su mnogi, pa čak i njegovi prijatelji, uključujući Nikolu Stanića, bivšeg direkora Invest banke, kasnije osporavali. Stanić je krajem devedesetih objavio feljton u „Politici“ u kome je Avramovića optužio da je prisvojio program 17 autora. I danas mogu da se čuju kritike da je Avramović bio samo izvođač radova, a da je ključna bila politička odluka o zaustavljanju hiperinflacije koju je doneo Milošević.
A sam Avramović o svom programu govorio je ovako: „Ja sam zahvalan što mi se ukazala takva prilika.“ „Ipak nije bilo samo do prilike, već i do Avramovića“, zapisao je Pavle Petrović.
On je bio jedan od trojice na svetu kojima je pošlo za rukom da obuzdaju takvu hiperiflaciju.
Nezavisne novine