Zapravo, ne radi se o klasičnom odbijanju uloge vođe, jer neki ljudi sebe vide u drugačijim ulogama pa bi, u takvom slučaju, Nikolin stav bio prihvatljiv. Naprotiv, radi se o jednom posve drugačijem razmišljanju, onom o kome treneri mogu samo da sanjaju. I, Jokić o tome, tokom razgovora za “Altitjud sport 950”, kaže:
“Mislim da ove godine igram jače, bolje. A i pričam glasnije na terenu, pjer želim da pomognem ekipi, mojim saigračima, da pobedimo u što više utakmica. Možda oni stvarno počnu da me slušaju i mi zbog toga krenemo da još više pobeđujemo. Ali, ne pričam ja ovde o ulozi vođe. Ne, u našem timu svi treba da su lideri. Mi, zapravo, to već i jesmo sada – svako svakome pomaže, ne postoji ni trunčica individualnosti. Mi smo… Jedno”, rekao je Jokić.
Naravno, postojaće oni koji će mu “večno” (do prvog narednog reprezentativnog takmičenja) zamerati što takav stav o važnosti tima nije imao kada se ekipa okupljala za Evrobasket. I, dobro, ostrašćenost jeste nešto što je od pogubnijih stvari u našem društvu, ali će se ova “išmirglati” kad nezadovoljni budu narednih desetak godina gledali Jokića u dresu Srbije, kao što je za nju briljirao na Olimpijskim igrama u Riju. Ili kao što su umeli da pljuju po Bobanu Marjanoviću što u Rio nije išao, a onda je bio “naš junak!!!” kada bi ubacio 18 poena Rusima u polufinalu Evrobasketa. “Pljuvanje u dalj” bi, verovatno, takođe bila jedna od naših uspešnih disciplina, ali je, srećom, ne širimo – jer najčešće tu disciplinu promenimo u pljujevanje u vis. A tu pobednika nema.
Jokićeve odluke, istina, nisu uobičajene. Ne za nekog ko ima 22 godine i ko je kao tinejdžer krenuo iz zemlje u nešto nepoznato, “veliko”, “veličanstveno”. I teško, što NBA bez sumnje jeste. Nije uobičajeno da neko kaže “preskočiću jedno reprezentativno takmičenje, da bih se spremio tako dobro – da u NBA imam konstantnu priliku da igram, što će biti od koristi za Srbiju čitavu deceniju”. Dobro, da je bar to tako rekao, onom nezadovoljnom delu naroda bi bilo lakše, ali je i ono pojašnjenje “rešio sam da ovog leta radim na individualnom razvoju” je bilo dovoljno za one koji umeju da čitaju između redova. Nije, sa druge strane, uobičajeno da se na ponudi da se bude vođa, tako mlad, na tako važnom sportskom mestu, što NBA jeste, kaže “svi smo mi vođe, neka tako i ostane”. I, na tome se Jokićeve neobične odluke ne zaustavljaju.
“Trener mi kaže da moram da šutiram više. Ali, neću da šutiram tek tako, šuta radi. Ako pozicija nije dobra, neću da šutnem (i tačka). Zato više asistiram. Biće vremena da ja budem sebičniji. Malo sebičniji”, kaže naš centar.
On ove sezone, i pored odbijanja da bude sebičan, daje više poena po utakmici (15,9) nego što mu je prosek u NBA karijeri (13,5), a ima i više skokova po meču (11 naspram 8,7) i više asistencija (4,6 naspram 3,7). To je zato što ga trener razume. Iako sam kaže da ne može baš uvek da razume odakle Nikoli takvi stavovi, prihvata ih.
“Trener i ja smo ovog leta mnogo razgovarali u mom rodnom Somboru. Pričali smo o toliko toga, najmanje o košarci. Pričali smo o konjima, o životu… Povezali smo se. Ja mu verujem, a znam i da on veruje meni”, kaže Jokić.
Imati nekog ko u vas veruje je važno. Ali, bez samopouzdanja, teško da će “tapšanje po ramenu” i puko ukazivanje šanse, biti dovoljno. Nikola zato voli da podiže svoje samopouzdanje zdravim životom, a porodica je tu na prvom mestu. Dobro, nije baš uobičajeno da se 22-godišnja NBA zvezda u slobodno vreme tuče, ali… Kada je uz osmehe, onda je upravo to Jokićev recept.
“Kada imam slobodnog vremena, volim da se bijem sa mojom starijom braćom (smeh). Zapravo, volim da se bijem sa mlađim od njih dvojice (Nemanjom). Onog starijeg (Strahinju) više grlim. Prosto, jači je od mene”, otkriva Nikola.
I, upravo tu leži tajna Jokićevog NBA uspona. U tome da ne zaboravlja da se igra, ali ni koje mu mesto najviše odgovara. Jer, lako je reći treneru “o, sjajno, baš vam hvala, evo – biću zvezda odmah!”. Daleko teže, a daleko lepše je “Moraću na tome još mnogo da poradim. Dajte da u međuvremenu vidimo šta može ovaj tim, kao skladna celina. Jer, samo kao takav on može da postoji”. Svest o važnosti zajednice, svest o važnosti svakodnevnog truda, to je njegov recept. Začinite to nekom asistencijom preko glave, iza leđa, ili fintom zbog koje rivali trče na terenu dok je lopta još kod vas, i dobijete Jokića.
A ovih dana nema mnogo onih koji mogu da dobiju Jokića.
(Ma koliko on odbijao da se prozove “vođom Denvera”.)
BLIC.RS