Je­din­ci se vo­le sa dru­gi­ma, a cije­ne se­be

Dje­ca ko­ja odras­ta­ju bez braće i ses­ta­ra ni­kad ne nauče di­je­li­ti, ne­ma­ju ra­zvi­jen osjećaj em­pa­ti­je, ra­zmažena su i uvi­jek gra­be sve sa­mo za se­be… Ovo su sa­mo ne­ki od ste­re­oti­pa ko­ji neo­prav­da­no pra­te dje­cu ko­ja odras­ta­ju u po­ro­di­ci u ko­joj ne­ma mlađe ili sta­ri­je dje­ce.

Jes­te li i sa­mi ne­ka­da upa­li u zam­ku ste­re­oti­pa pa ove eti­ke­te ola­ko “za­lije­pi­li” na li­ce i na­ličje dje­ce bez braće i ses­ta­ra?

Ako ste pri­hva­ti­li uvri­ježeno miš­lje­nje o je­din­ci­ma kao bićima ko­ja ne zna­ju da dije­le ni emo­ci­je ni­ti stva­ri, jer im ro­di­te­lji pre­vi­še ugađaju i ne­ma­ju kon­ku­ren­ci­ju u do­mu, možda je vri­je­me da ih sa­gle­da­te iz dru­gog ugla. Jer no­vi­ja is­traživa­nja po­ka­zu­ju da su oni ra­zmaženi i se­bični ono­li­ko ko­li­ko i sva dru­ga dje­ca. Mo­gu da bu­du, ali i ne mo­ra­ju.

“Mit o nji­ho­voj ra­zmaženos­ti je naj­ras­pros­tra­nje­ni­ji, ali da je to sa­mo mit, go­vo­ri činje­ni­ca da pri­lično ra­zmažene dje­ce ima i u po­ro­di­ca­ma sa vi­še ma­li­ša­na”, tvrdi psi­ho­log Su­zan Nju­man, autor­ka knji­ge o za­da­ci­ma ro­di­telj­stva sa je­dnim dje­te­tom.

Ona do­da­je da su mno­go­broj­na is­traživa­nja rađena po­slje­dnjih 30 go­di­na opo­vrgla uvriježene priče o je­din­ci­ma, po­ka­zu­jući da nji­ho­vo po­na­ša­nje naj­većim dije­lom za­vi­si od va­spi­ta­nja. Vrlo je do­mi­nan­tan i ste­re­otip da oni vo­le svi­ma da “še­fu­ju”, što opet ni­je tačno. Dje­ca to ra­de ono­li­ko ko­li­ko im ro­di­te­lji do­zvole.

NI­JE SVE CRNO-BI­JE­LO

Ka­da čuje­mo da je ne­ko je­di­nac, najčešće ga pro­gla­si­mo usa­mlje­ni­kom ko­ji ni­je naučio da se igra sa dru­gom dje­com, pa ne zna da dije­li igračke, za­pažanja i osjećanja.

Po­mi­sli­mo ka­ko ni­ka­da ni­je mo­rao da se bo­ri za pažnju i na­klo­nost. Svi su sa­mo “ti­tra­li” oko nje­ga, pa je mo­gao da izvo­lije­va šta će da je­de, ko­ju igračku da ima, šta da obuče.

Na­vi­kao je da mu ro­di­te­lji, ba­ke i de­de bje­so­mučno ku­pu­ju po­klo­ne i ispu­nja­va­ju hi­ro­ve, a ako ima i tet­ku, do­vo­ljno je sa­mo da po­kaže prstom šta želi. Zbog to­ga, na­vo­dno, druš­tvo vršnja­ka sa­mo re­me­ti nje­go­vo “ca­re­va­nje” i lju­lja mu “tron”. No, ni to ni­je ta­ko crno-bi­je­lo.

“Je­din­ci se ra­zvi­ja­ju kao i sva dru­ga dje­ca, jer iako ne­ma­ju braću i ses­tre, uče da ko­mu­ni­ci­ra­ju sa rođaci­ma, vršnja­ci­ma u par­ku, vrtiću i ško­li. Šta­vi­še, oni najčešće vo­le da bu­du u druš­tvu dru­ge dje­ce, baš za­to što su je­din­ci, ta­ko da se vje­ro­va­tno i vi­še od dru­gih tru­de da bu­du pri­hvaćeni u igri i u druš­tvu. Po­ne­kad im je ‘ula­zni­ca’ za druženje upra­vo ši­ro­ko­gru­dost”, objaš­nja­va Nju­ma­no­va.

Dru­ga stu­di­ja ko­ju je dr To­ni Fa­blo ra­dio u periodu od dva­de­se­tih do osam­de­se­tih go­di­na pro­šlog vi­je­ka, ra­zbi­la je još je­dan mit. On je obja­snio da priča o to­me ka­ko su je­din­ci iz­gu­blje­ni u živo­tu – jer su sva pažnja i lju­bav ro­di­te­lja us­mje­re­ni na njih, pa ka­da odras­tu, ni­su spo­so­bni sa­mi da do­no­se odlu­ke, pri­la­gođava­ju se pro­mje­nama i dru­gi­ma udo­vo­lja­va­ju – ne pi­je vo­du.

“Je­din­ci se je­dna­ko do­bro ili čak i bo­lje adap­ti­ra­ju na no­ve okol­nos­ti, ne­ri­jet­ko su bo­lji đaci od os­ta­lih i ima­ju bo­ga­ti­ji fond ri­ječi”, tvrdi Fa­blo do­da­jući da je­din­ci po­ka­zu­ju sjaj­ne re­zul­ta­te na tes­to­vi­ma in­te­li­gen­ci­je i češće se odlučuju na sti­ca­nje vi­so­kih aka­dem­skih di­plo­ma. Ka­ko do­bi­ja­ju ne­po­dije­lje­nu pažnju ro­di­te­lja i vi­še raz­go­va­ra­ju s nji­ma, bo­ga­ti im se rječnik, što ne­spor­no utiče na ra­zvoj in­te­li­gen­ci­je.

SA­VJE­TI

Psi­ho­lo­zi kažu i da je­din­ci ugla­vnom ra­zvi­ja­ju ve­oma bli­zak odnos sa ro­di­te­lji­ma, pa taj mo­del ka­sni­je pre­no­se i na odnos sa su­pružni­kom. Po­tre­bna im je blis­kost i za­to gra­de pri­sne, po­svećene odno­se.

Ali da ne bi ma­ni­pu­li­sa­li svo­jom po­zi­ci­jom, ko­ris­teći sta­tus je­din­ca kao pri­vi­le­gi­ju, sa­vjet stručnja­ka je da odra­sli ne na­gla­ša­va­ju činje­ni­cu da su oni je­dni je­di­ni. U pro­ti­vnom za­is­ta mo­gu da po­mi­sle da je svi­jet po­zor­ni­ca sa­mo za njih.

Važno je da se što ra­ni­je i što in­ten­zi­vni­je “mije­ša­ju” sa dru­gom dje­com, da se igra­ju sa nji­ma na­po­lju, tre­ni­ra­ju tim­ske spor­to­ve, idu na ek­skur­zi­je i re­kre­ati­vnu nas­ta­vu… U ta­kvim okol­nos­ti­ma ima­ju sa­svim po­dje­dna­ke šan­se kao i os­ta­li da (ne) izras­tu u sa­možive i ra­zmažene lju­de.

JAČAJU LIČNOST

Kao kon­tra­te­za ste­re­oti­pu da je­din­ci ni­su do­bri pri­ja­te­lji, do­la­ze no­vi­je stu­di­je ko­je po­ka­zu­ju da su oni čes­to so­ci­jal­no pi­sme­ni­ji. Praćenjem po­na­ša­nja dje­ce u bri­tan­skim vrtićima, va­spi­tačice su pri­mije­ti­le da je­din­ci la­kše for­mi­ra­ju i pažlji­vi­je održava­ju pri­ja­telj­stva, a pri­tom se ne pla­še sa­moće, što je ve­oma važno.

“Je­din­ci vo­le da pro­vo­de vri­je­me sa­mi sa so­bom. Otpor­ni su na pri­ti­sak vršnja­ka, ni­su spre­mni da žrtvu­ju lični in­te­gri­tet za­rad druš­tve­nog pri­pa­da­nja. Pre­vi­še ci­je­ne se­be da bi ta­ko ne­što ura­di­li. Nji­hov iden­ti­tet ma­nje za­vi­si od pri­ja­te­lja ko­je ima­ju, a vi­še od to­ga ka­kvom oso­bom sa­mi se­be sma­tra­ju”, re­kao je psi­ho­log Karl Pi­kard.

Nezavisne novine