Nutricionizam je pun istraživačkih problema. Ali svakako, nije sve tako mračno, i neka opšta mesta se jesu iskristalisala. Ako vas mrzi da čitate cijeli članak evo i grubog konsenzusa oko zdrave ishrane:
„Zdrava ishrana je na prvom mestu bogata povrćem, voćem, integralnim žitaricama, slabo masnim mlečnim proizvodima, morskom ribom i plodovima mora, mahunarkama i orašastim plodovima. Umerena u korišćenju alkohola, redukovana u korišćenju crvenog neprerađenog mesa, i dozvoljava retko korišćenje prerađenih šećera, žitarica i zašećerenih pića.“
To je to, a zašto nema definitivnih odgovora na konkretna pitanja i zašto neke studije treba uzimati uz zrno sumnje, postoji više uglova, ali dosad najbolji odgovor našla sam u ovom članku koji je odgovore tražio u razgovoru sa samim istraživačima.
1) Različiti problemi = različite preporuke
Za razliku od početaka nutricionizma, koji je prve probleme video u nedostatku nutrijenata i lečio iste suplementacijom (skorbut + vitamin C), modernog čoveka u najvećem delu sveta muči problem gojaznosti. Ono što je muka svakodnevnice, uvek se prenese i u nauku.
Tako da su teme koje nas zanimaju a koje istraživači prate već decenijama one oko masti, holesterola, proteinskih dijeta, uticaja alkohola i kafe na dugovečnost.
2) Nema savršenog eksperimenta – imamo posmatranje
Kada istražujete skorbut, jednostavno je – uzmete mornare koji ispoljavaju simtopme, hranite ih isto, jednima dodate vitamin c, drugima ne i vidite rezultat. Sa istraživanjem gojaznosti stvari nikada nisu tako jednostavne.
Ne možemo da izolujemo samo jedan faktor i da ga pratimo kroz period vremena. Da izolujemo 1.000 beba, jedne hranimo voćem, druge mesom 10 godina i vidimo šta će da se desi.
Studije koje su pokušavale slične stvari, imale su drugačiji pristup – ispitanici su dobijali upute šta da jedu i to se pratilo godinama, rezultati su međutim, uvek govorili da se većina ne pridržava sasvim svoje dijete, a sa druge strane, nemamo kontrolu nad njihovim drugim navikama (da li vežbaju, koliko se kreću i da li je to podjednako rasporedjeno među grupama).
Da li to znači da nemamo nikakvu sliku? Naravno da ne.
Kratkoročne studije se uspešno izvode ali one nam daju uvek samo deo slagalice.
Observacione studije prate grupe ispitanika godinama i na osnovu podataka koje oni vraćaju (šta su jeli i kakve su im navike u kretanju) pokušavaju da izvuku opšte trendove.
Primer ovakvih studija je ispitivanje vrednosti dijeta, ali one nose i mane: npr. ustanovljeno je da u Americi ljudi koji se izjašnjavaju kao vegani imaju najduži životni vek. Ono što studija ne može da utvrdi sa sigurnošću je zašto. Jer moguće je da vegani generalno usvajaju i druge zdrave navike: ne puše, ne konzumiraju alkohol, kreću se više, imaju manje stresa i tako dalje.
Dalje, ako neko prijavljuje da jede više jedne grupe namirnica, on zapravo jede manje nečeg drugog. Šta je tu dobitni faktor? Jesi više povrća, ili unositi manje mesa?
3) Ljudi pojma nemaju šta unose u sebe
Ako se oslanjamo samo na upitnike, očekujemo od običnog čoveka da nam da definitivan prikaz sastojaka koje unosi u sebe. Ako kaže salata, a propusti da naglasi da je salata bila sa parmezanom, to je već velika greška jer se sastojci drastično menjaju.
Najsigurniji način bi bile sonde u sistemu za varenje. Ali to je naprosto nepraktično. Tako se istraživači i kao posmatrači ograničavaju na delimično tačne podatke. Gde se dodatno gubi vrednost.
4) Ne reagujemo isto na identičnu hranu
Kao da sve gore navedeno nije dovoljno komplikovano, evo i još jedne otežavajuće činjenice: hrani 10 ljudi 10 dana istom hranom i meri im krvnu sliku. Neće reagovati na isti način. Nekome će šećer u krvi da ostane stabilan od jedne namirnice, nekima će biti povišen. Nije ni svaki hamburger isti na kraju krajeva. Što je namirnica složenija, to su njeni sastavni delovi skloniji odstupanjima.
(zena.blic.rs)